МК
Православни подсетник
ПРИПРЕМА ЗА ЛИТУРГИЈУ
Припрема за Свету литургију почиње дан раније. Потребно је да на време одемо на починак да бисмо били одморни и сконцентрисани да пратимо богослужење. Обратите пажњу да се у наше време највише забавних садржаја организује суботом увече јер је недеља дан одмора. За вернике, недеља је дан када славимо Господа на Светој литургији. Ако сте почетник у вери, ово ће за вас бити врста жртеве коју приносите Господу за своје спасење. Имаћете искушења јер ће свет покушати да вас одврати.
Ујутру се истуширамо и пристојно обучемо. Пре литургије ништа не једемо ни не пијемо воду, кафу, не пушимо. Овако чинимо било да се причешћујемо или не.
Постарајте се да на богослужење увек стигнете прe почетка. Тада ћете имати времена да упалите свећу, целивате иконе и да своје личне молитве принесете Господу.
ОДЕВАЊЕ ЗА ЦРКВУОдећа за Свету литургију треба да буде уредна, класична, пристојна.
Ове ствари нису пожељне:
тренерке, спортска опрема, поцепане фармерке, хеланке, кратке сукње изнад колена, откривене руке, рамена, струк, превише тесна одећа која оцртава облине (мушкарци и жене), дубоки деколтеи и шлицеви, мајице без рукава (мушкарци и жене), кратке панталоне током лета, папуче, јапанке, кармин на уснама, пирсинг у носу или језику, предугачки нокти јарких боја ... Укратко, све оно што се иначе сматра непристојним у јавним институцијама (позориште, амбасада, суд и сл.). Наши свештеници носе најсвечанију одећу док служе литургију јер излазимо пред самог Цара Славе - Нашег Господа.
Манастири имају строжија правила па тако жена не може да уђе у манастир без пристојне сукње (не мора бити до пода) ни у панталонама и непокривене главе (марама, капа).
ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ
1. На богослужење доћи пре почетка;
2. Из цркве изићи тек по завршетку богослужења
З. За време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;
4. Не гурати се никако, нити разговарати;
5. Стајати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма за свештеника кад кади;
6. За време богослужења верници не трбеа да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље;
7. Св. причешћу, нафори и целивању приступити у највећем реду.
УЛАЗАК У ХРАМ
Испред храма застанемо, прекрстимо се и у себи изговоримо кратку молитву свецу коме је посвећен храм:
„Свети Геогрије, моли Бога за нас.“
Долазимо до ☞ престоне иконе и поступимо овако како нас поучава блаженопочивши Патријарх Павле:
„При целивању храмовне иконе на средини храма (или које друге, Часног крста или Светих моштију) треба да се најпре прекрстимо, па онда сагибањем главе, док се руком отприлике дође до земље (при чему се сасвим незнатно савију и колена), учинимо мали поклон; исто тако се прекрстимо и учинимо мали поклон и други пут, па онда целивамо икону; најзад се прекрстимо и учинимо мали поклон и трећи пут и одлазимо.“
Мушкарци стоје на десној страни а женске особе на левој страни храма.
Децу сместити напред.
На средини оставити слободан пролаз да би се могло прићи целивајућој икони.
Стојимо лицем према ☞ иконостасу .
Не држати руке у џеповима.
Ако смо закаснили и литургија је већ у току, не стојимо у реду за престону икону или коју другу, посебно не иконе Христа и Богородице на солеји (мада се тај ред формира), већ заузмемо место позади. Трудимо се да не реметимо браћу и сестре који су дошли пре нас. Праћење и учествовање на литругији важније је од наше потребе да целивамо икону или чак све иконе редом.
Кад почне богослужење треба молитвено учествоватu у њему, појањем, (ко нема слуха труди се да не буде прегласан) или прећењем Литургијских молитава из књижице „Одговарања на Литургији“ (имате их у нашем Православном подсетнику под ☞ Литургија).
Ако сте почетник, ово ће вам помоћи да разумете Литургију и веременом ћете молитве знати напамет. Стајање на литургији ће вам проћи брже јер ћете бити учесници у Литургији а не само неми посматрачи. Знајте да сте Ви интегралан део Цркве, без верног народа Црква не може да постоји.
КАДА И КАКО СЕ КРСТИМО
Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе. Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако:
Чврсто саставимо прва три прста десне руке: палац, кажипрст и средњи, тако да су сва три равна, а мали и домали прст привучемо уз длан. Затим дижемо десну руку и са три прста додирнемо средину чела, посвећујемо Богу свој ум и говоримо: „У име Оца". Потом спустимо руку у висину појаса, посвећујући Богу своје срце и говоримо: „И Сина". Затим додирујемо прво десно па лево раме, посвећујући Богу своју снагу и говоримо: „И Светога Духа. Амин.” (што значи: нека тако буде).
Крстећи се овако ми изражавамо:
1. Веру у једнога Бога у Тројици - Оца, Сина и Светога Духа (састављањем три прста десне руке)
2. Веру у двојство Христове природе - божанску и људску
Осењујемо се крсним знаком (крстимо се):
- при уласку и изласку из храма
- при целивању икона и паљењу свећа
- на литургији на свештенички возглас где се помње Отац, Син и Свети Дух
Ако нисмо сигурни, пратимо када то ради ђакон или свештеник када је испред олтара.
СТАЈАЊЕ
Од апостолских времена хришhани се моле стојећи. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Стари и слаби могу да прате литургију седећи. Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних делова богослужења може ceдети. (док се чита Апостол или за време беседе) Стајање је обавезно за време изговарања Символа вере, Молитве Господње (Оче наш), изношења Светих дарова.
КЛЕЧАЊЕ
Клечање је израз свести да је човек грешан и крив. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време Великог Чаног поста, на литургији пређеосвећених дарова (среда, петак у Великом посту). Клечи се и за време читања Покајног канона Светог Андреја Критског (вечерња служба прва четири дана Великог Часног поста).
За време недељне и празничне литургије не клечи се нити се чине велики поклони. То су дани духовне радости због Васкрсења Христовог.
ПОКЛОНИ
У току литургије главу приклонити (сагнути):
- за време читања Светог Јеванђеља
- за време Малог и Великог входа
- на речи: „Главе своје Господу приклонимо!“
- на речи: „Мир свима!“
- за време кађења (тада се не крстимо)
У Православној цркви постоје две врсте поклона: велики и мали поклон. Велики поклони врше се у цркви у дане поста (сем суботом и недељом), а ван поста се не врше. Мали поклони могу се вршити увек.
Велики поклони (☞ метаније) врше се тако да се коленима, рукама и челом дотиче до земље, пошто се претходно прекрсти.
Мали (допојасни) поклони врше се – пошто се најпре прекрсти – сагибањем главе до појаса, док се руком дође до земље.
Целивање Светог Јеванђеља, крста, моштију и икона, требало би пропратити са три велика поклона - два пред целивање и једним после целивања.
Скрштање руку на грудима
Верни који се у цркви моле нe подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на грудима. Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку).
Приликом причешћивања тј, приступања ☞ Путиру, прекрстимо руке на грудима, десну преко леве.
Покривање и откривање главе
Држећи се прописа Св. апостола Павла (1 Кор. 1 1, 4—15) хришћани се моле гологлави а хришћанке покривене главе. Коса је нарочит женски украс и даје повода чулности, па мушкој половини може скретати пажњу са молитве и богослужења (нарочито дуга и распуштена). Ово правило није толико строго у градовима али је обавезно у манастиру.
Окретање лица према истоку
Православни хришћани, од најстаријих времена молили су се окренути лицем ка истоку. Исток, као извор светлости, слика је Исуса Христа, који се у Светом Писму често назива Исток, Светлост, Сунце правде. Обраћајући се у молитви на исток хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.
Разговор
За време литургије или другог богослужења у храму се не разговара. Тиме ометамо свештеника који служи, омета се верник поред нас који се моли и сами се не молимо иако смо због тога дошли у храм. Прича се оставља за време после изласка из храма. После литургије верници се окупљају на трпези љубави (агапе) у парохијском дому.КАЂЕЊЕ
Кађење је символ молитве, клањања и жртве Богу. Кађењем верних примају се њихове молитве, подељује им се освећење, које невидљиво долази као и мирис тамјана. Кађењу увек претходи молитва.
ПАЉЕЊЕ СВЕЋА
Црква је прописала место где се свеће пале (прислужују). Често се верници питају где се пале свеће за живе а где за умрле. То питање Црква је одредила речима: „Сви су живи и сви су једно, у Христу“. Али ни пракса која је устаљена да се на горњим чирацима пали за живе, а на оним доњим за умрле, није погрешна.
Треба куповати свеће од чистог воска у цркви, а не по пијацама и такве (неосвећене свеће) прислуживати у цркви.
Прислуживање свеће:Зашто се прислужује (пали) кандило пред иконом
- Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: „Ја сам светлост свету.“ Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.
- Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци названи: синови светлостu.
- Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да бисмо се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: „Тако дa ce cвeтли и ваше видело пред људима, дa виде ваша добра дjeлa.“
- Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот, и здравље, и спасење, и све што само безгранична небеска љубав може дати.
- Пето, да би нас подсетило пре свега осталог, да је Творац света створио светлост, а потом све остало по реду: „И рече Бог дa буде светлост, и би светлост“ (Постање 1,3) Тако мора бити и на почетку нашег духовног живота, да пре свега осталог светлост Христове истине засија у нама. Од ове светлости Христове истине ствара се свако добро дело, извире из ње и расте у нама.
ИСПОВЕСТ
Погрешна је пракса исповедања за време трајања Свете литургије. На тај начин не можемо да пратимо литургију јер смо сконцентрисани на своје грехе а дошли смо да славимо Господа. Истовремено и свештеник који исповеда не може да учествује у литургији. Ако баш имате потребу да се тог дана исповедите, ако вам се нешто догодило, јавите се свештенику пола сата пре почетка литургије да вас исповеди, пазећи да будете кратки јер и свештеник мора да се припреми за литургију. Причешће није условљено исповешћу тог истог дана. Свјатејши патријарх Порфирије је нагласио: „Испиведамо се када за то имамо потребу а причешћујемо се на свакој литургији.“ Причешћу треба да претходи наша припрема тј. наш живот по јеванђељу (редован пост среда, петак и сви велики постови, исповест, чињење добрих дела, помагање потребитима). Практично, припрема за причешће никад не престаје. Морамо стално бити спремни за сједињење са Господом.
Исповест се обавља y храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен.
Ако никада нисте били на исповести, договорите се са својим свештеником о времену за ту детаљну исповест. Припремите се размишљајући о свему што сте учинили, осећали, о страстма и зависностима које имате. Крените по Божијим заповестима па видите шта сте од 10. ставки прекршили (за утеху, сви смо или прекршили или ћемо прекршити, не знамо до краја овоземаљског живота, све заповести). После пређите на две највеће заповести о љубави. Добро је време за исповест после вечерње службе неког радног дана, када је мање верника у храму и када свештеник има времена. Неки свештеници објаве у својој вибер групи када су одредили време исповести. Потрудите се да се пријавите на групу јер ће вам стизати сва корисна обавештења везано за богослужења.
ПРИЧЕШЋЕ
Најузвишенија и најсветија Света тајна, јесте Света тајна причешћа или евхаристија. Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником исповедили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Ујутро пре причешћа, а и кад се не причешћујемо, не узима се ништа од јела и пића (кафа) на пример, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора.
Они који су се припремили за Свето Пришешће, треба да са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем читају молитву пре причешћа „Верујем Господе и исповедам…“
Како се причешћујемо
Прилазећи у реду ка Светој чаши, прекрстимо руке на грудима, десну преко леве. Женски део верника не сме имати кармин на уснама, ни грожђану маст (мушкарци). Не крситмо се испред свештеника који држи Путир, да не бисмо случајно гурнули Путир и просули причешће.
Свештенику треба рећи своје име и отворити уста, примити Свето причешће и убрусом обрисати уста.
Причешћујући вернике свештеник за сваког посебно говори:
„Причешћује се чедо Божје (име) часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.
Тада се полако прилази другом свештенику који дели нафору и враћамо се на место.
После примања Светог причешћа, сачекати да се и остали верници причесте и саслушати благодарствену молитву после Светог причешћа.Анафора (нафора)
Нафора је хлеб који се верницима дели на крају Свете Литургије. То су ситно исечени делови просфора из којих се узимају делови за вршење Св. Литургије. Примајући нафору ми учествујемо у једној свеопштој агапи (трпези љубави), која веже све хришћане. Нафора се узима на следећи начин: полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, длан десне руке прекрсти се преко длана леве руке и приђе се свештенику који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Примајући нафору, целивати руку свештенику јер преко њега делује сам Дух Свети.
Ако сте се причестили - не целива се рука свештеника, нити се пре изласка из цркве целивају иконе. Тада се не тражи благослов од свештеника, па ни од епископа или патријарха. Причешће је нешто најсветије што смо примили на Литургији.
Свештена лица
Свештена лица су људи који су кроз свету тајну Свештенства добили благодат Светог Духа, за свештеничко служење Цркви Христовој.
Парохијски свештеници служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим парохијанима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Одређено црквено подручје, које опслужује свештеник, зове се парохија.
Свештеник се поздравља при сусрету: „Помаже Бог, оче, благословите!”.Ђакону се обраћамо „Оче ђаконе“. (не целивамо руку)
Владика се ословљава, речима: „Ваше преосвештенство“ или „Преосвећени Владико“, или ако је неформалан разговор само „Преосвећени“.
Митрополит се ословљава са „Ваше Високопреосвештенство“ или „Високопреосвећени!“.
Патријарх се ословљава са „Ваша Светости”, или „Свјатјејши Владико” или само „Свјатјејши“.
Монахиње се ословлавају са „Сестро“, а игуманија са „Мати”.
Од женског монаштва се не тражи благослов и не целива се рука.
Монаси се ословљавају са „Оче”. Млађима се каже „Оче” и његово име.
Игуману (старешини манастира) обраћамо се: „Оче игумане” или „Оче архимандрите“.
Искушеници/искушенице се ословљавају са „брате/сестро“.
Верници се међусобно поздрављају са: „Помаже Бог, (брате/сестро)“ и одговарају са: „Бог помогао!“. При растајању се поздрављамо са „Збогом!”, (од „са Богом”)
* Извори: www.svetivasilije.se, www.atlantaserbs.com, Да нам буду јаснија питања наше вере (Патријарх Павле)