МК

Православни подсетник

КРСНА СЛАВА
Слављење крсне славе је установио Свети Сава и главна је одлика српског православља и једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас и сачувана је као највећа светиња нашег народа. Срби су славили славу у најславнијим данима и у најтежим се молили Богу за помоћ и срећније дане. После 2. светског рата у време невиђене антисрпске и безбожничке пропаганде, Срби се нису одрицали своје славе.

Када почиње да се слави слава? Слава се преносила и настављала са колена на колено са оца на сина. Mеђутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави славу. Погрешно је што поједини не славе, са изговoром: жив ми је отац он слави.

Ако човек нема могућности да наследи славу, у договору са свештеником може да изабере славу коју ће славити.

Свећење водице Црква је одредила да се два пута у години, за славу и Васкрс, одржавају обреди и молитве у домовима верника, за духовни напредак свакога дома. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду и за покој душа умрлих сродника. Свештеник, неки дан раније, „заказује“ водицу, најављује домаћину у које време долази, како би сви укућани били на окупу и у молитви. За освећење водице домаћица припрема: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјан и списак укућана. Све то се постави на сто у соби у којој је славска икона. Икона се држи на зиду окренутом истоку или на најлепшем зиду у соби. Кад се водица освети, сви укућани мало попију ове освећене водице, а од остатка се меси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто укућани по мало попију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући.

Шта је потребно за славу? Славски колач, кувано жито, црно вино и свећа.

Славски колач На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се замеси са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. Сам колач символише Христа који је хлеб живота, а вино, којим се прелива, символише крв која је текла из Христових рана. Колач треба да буде сечен од стране свештеника, било у цркви било у дому домаћина. За трпезом се колач исече и домаћин и укућани узимају по један комад.

Славска свећа За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50-60 см. Ставља се у свећњак и украшава украсним папариним прстеном, беле боје или тробојака српске заставе. Непотребно је стављати сличицу свеца на свећу јер свећа стоји испред иконе свеца. Свећа се пали на дан славе, пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост символизују светлост науке Христове. Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свећњака, свећу гаси домаћин прекстивши се. Може се гасити кашичицом вина које се полако излива на фитиљ свеће која гори. Свећа и свећњак остају пред иконом или се стављају на неко друго свечано место у кући, и ту стоји до следеће године, и пали се приликом заједничких кућних молитви.

Славско жито Уочи славе домаћица припрема славско жито – кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), укува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећера, рендане корице лимуна и мало мушкатног орашчића ради лепшег укуса. То се ставља у чинију или на тацну, лепо обликује, и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима. Од полутки ораха направи се знак крста са простором у средини за малу свећу која се пали за време резања славског колача.

Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда свештеник жито прелива црним вином.

Славско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је символ вечног живота – смрти и васкрсења. Јер када се сеје оно умире, али и проклија и из њега се рађа нови живот.

Мора се нагласити да се жито спрема за све славе! У неким крајевим се укоренила погрешна навика да само неке свеце сматрају „живим“ (што значи да остале сматрају „мртвим“) и да њима није потребно жито. Сви свеци су живи и од Бога прослављени и свима њима ми у част приносимо жито.

Освећења славског колача и жита Колач и жито се на дан славе носе у цркву на освећење. У поједине случајевима долази свештеник и дом и у њему освећује жито и реже славски колач. Када свештеник изреже колач и прелије вином, онда сви присутни на челу са домаћином учествују у окретању и целивању славског колача уз певање тропара Свјати мученици. После завршеног тропара свештеник изговара: Христос је међу нама! Ми одговарамо. Јесте и биће! Ово се понови три пута. На крају свештеник ломи колач држећи га са домаћином. (У цркви, не заборавите да послужите свештеника житом).
Верници који славе славу, на дан славе треба да иду у цркву не само на освећење и ломљење славског колача већ и на литургију. Освећење славског колача није фолклор и народни обичај већ духовни чин благодарења слави, као што се кроз пост захваљујемо Богу за све Његове дарове.

Славска трпеза за време посних дана мора да буде посна у потпуности. Недозвољено је да се снисходећи гостима, један део спреми постан а други мрстан.

Некрштене особе не би требало да славе славу. Постоје породице у којима деца нису крштена а родитељи су некада давно били крштени, не живе литрургијским животом и славе славу ради „традиције”. Овакви би требало да преиспитају своје ставове и потраже одговоре на своје недоумице код парохијских свештеника који ће им помоћи да на прави начин прослављају своју крсну славу.