Свети мученици Карп и Папила Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом. ☞ ТРОПАР

Свештеномученик Венијамин ђакон Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант“. Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.

Света новомученица Злата Меглинска Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „Ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „Кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа Свете Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова. ☞ ТРОПАР

Света новомученица Босиљка Пасјанска У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац. Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку. Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње. Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима. Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је. Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“ На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“ „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена. „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“ „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“ „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву. Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала: „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља. Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана. Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“ А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња. Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви. ☞ ТРОПАР