1. Преп. муч. Галактион и Епистима. Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти, а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки, а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.

2. Св. апостоли: Патров, Ерма, Лин, Гај и Филолог. Беху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14, 16); Лин у Риму (II Тим. 4, 21), Гај у Ефесу (Рим. 16, 23), Филолог у Синопи (Рим. 15, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово.

3. Св. Јона архиепископ Новгородски. Рођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду“. И заиста доцније, по смрти архиеп. Јевтимија, би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. године и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше, него напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.


РАСУЂИВАЊЕ
Што је сенка према стварности, и још мање, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону, да када Епистима чу, да Галактиона одведоше на мучење, и сама потрча за њим молећи га, да је не одбацује, него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу, Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази, а духовна је љубав трајна.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно дејство Духа Светога на крштенима (Дела Ап. 19), и то:
1. како Павле дошав у Ефес виде људе крштене крштењем Јовановим на покајање;
2. како он метну руке на њих, и Дух Свети сиђе на њих:
3. како се испунише силе и говораху језике и прорицаху.

БЕСЕДА
о узвишењу човека кроз Христа васкрслог

Превише свих поглаварства и власти,
и сила, и господарства, и свакога имена
што се може именовати не само у
времену садашњем него и у будућем. И
све покори под ноге Његове. (Еф. 1, 21)

Ево висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој, него о човечанској, није реч о вечном Слову Божјем, него о Човеку Исусу, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом, него и над невидљивим и бесмртним, превише свих ангелских чинова и небеских власти, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске, превише сваког бића створенога, знаног и незнаног, и превише сваког имена у оба света, у материјалном и духовном. Видите ли, браћо, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму, изгнаном из Раја, и још јасније поновљено Авраму, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли, како Господ Саваот поче прослављати род људски, прославивши човека Исуса, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима“. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер, као и апостоли Његови свети, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, раван само Оцу Свом и Духу Светом, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.