1. Св. муч. Маркијан и Мартирије. Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас, бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!“ Тада подклонише главе свете под мач, и бише посечени, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст.

2. Св. муч. Анастасије. Био ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но по том извађено и чесно сахрањено.

3. Св. Тавита. Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну попут мртвог тела: Тавито, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.


РАСУЂИВАЊЕ
Између других тајанствених опажања из света духова светитељи су имали и опажање благоуханог мириса од добрих духова и смрад од духова нечистих. При свакој појави светлих и чистих духова разлевао се животворни и благоухани мирис; а при свакој појави мрачних и нечистих духова проносио се загушљиви и несносни смрад. Према смраду оваквом или онаквом светитељи су могли сазнати, којом је страшћу неки човек обузет. Тако св. Јевтимије Велики познао је смрад блудне страсти на некоме монаху Емилијану у лаври св. Теоктиста. Идући једном на јутрењу Јевтимије прође поред келије Емилијанове и осети смрад блуднога демона. Емилијан није чинио никакав грех сем што је у том тренутку имао блудне помисли које су му тискане у срце од нечистог демона. И светитељ је већ осетио присуство таквога демона код тога монаха. Моћ овога опажања још се чуднија показала једанпут код св. Илариона Великог. Некакав човек тврдица и среброљубац беше послао Илариону нешто од свог поврћа. Када изнеше то пред Илариона да једе, рече светитељ: „Носите то одатле, не могу трпети смрада што излази из тог зеља! Зар не осећате, како смрди тврдичлуком?“ Када се братија зачудише тим речима, рече им Иларион, да однесу то зеље пред волове, па ће видети, да га ни волови неће јести. Исихије, ученик Иларионов, однесе и положи зеље пред волове. Волови само оњушише, па одвратише главе ричући.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно откровење апостолу Петру (Дела Ап. 10), и то:
1. како виде Петар небо отворено и чаршав пун свих животиња звериња, бубиња и птица;
2. како чу глас: устани, покољи и поједи!
3. како му ово би опомена, да се не гнуша незнабожаца, него да и к њима проповеда Јеванђеље.

БЕСЕДА
о бегању од света и обитавању у пустињи

Ето удаљих се бјегајући и настаних
се у пустињи. (Пс. 54, 7)

Од кога, браћо, побеже пророк у пустињу? Од злих непријатеља, од страсти и од сујете. Зашто побеже у пустињу? Зато што је то начин победе над злим непријатељима, над страстима и сујетом светском. О пустињу се мало ко отима, зато је побегао у пустињу. Људи се отимају о градове, и земљу, о власт и богатство, а не о пустињу. И унутрашњи непријатељи човекови, страсти и разне сујетљивости, у градовима се непрестано поджижу новим огњем, док у пустињи вену и ишчезавају. Страх од смрти нападе на мене, вели пророк пре тога. И то је разлог, да бежи у пустињу. Треба душу своју припремити за онај свет, за сусрет с Богом. Ни цар се не може спасти од смрти, нити може избећи суда. Живећи у раскоши и весељу непрестаном човек је ваистину као успаван напитцима овога света. И усред раскоши и весеља помисао на смрт тргне га и пробуди га. Ах, умрети се мора! Овај свет се оставити мора! Пред Бога и пред ангеле изаћи се мора! Где ми је душа? Где су ми дела? Са чим ћу отићи из овог света, и са чим ћу ући у онај свет? Хиљаде и хиљаде оних, који су се пробудили таквим питањима од сна греховног, побегли су у пустињу, да дан и ноћ, исправљају душу своју и чисте срце своје покајањем, молитвом, постом, бдењем, трудом и осталим опробаним средствима, којим човек убија страх од смрти и усиновљава се Богу.
О Господе Исусе Христе, Наставниче наш премудри и преблаги, који си се и сам понекад удаљавао од људи у самоћу, помози нам, да приберемо душу своју и спремимо се за царство Твоје пресветло. Теби слава и хвала вавек. Амин.