1. Преп. муч. Лукијан презв. Антиохијски. Рођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски, би и св. Лукијан у списку оних, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака, који не хтеше јести од идолских жртви, беху бачени у врело купатило, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова, по имену Пелагија, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу, где би мучен глађу. „Он је презрео глад, пише Златоусти Јован о св. Лукијану, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би, када дође време које од нас захтева таквог мужества, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига, јавили се славним у време борбе.“ На Богојављење причести се у тамници, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године.

2. Преп. Јевтимије Нови. Рођен у Анкири 824. год. Од праведних родитеља. Епифанија и Ане. Служио војску, женио се, и имао једну ћерку, Анастасију. Подвизавао се оштро и дуго у Олимпијским манастирима а потом у Св. Гори. Неко време живео као столпник близу Солуна. Ту близу Солуна основао један мушки и један женски манастир. Упокојио се на острву Свештеном близу Св. Горе крајем IX века. Мошти му свете и чудотворне почивају у Солуну.


РАСУЂИВАЊЕ
Светитељи Божји много су полагали на то, да се причесте пред смрт. Чак и мученици и мученице, ма да су живот свој жртвовали за Христа Господа и мученичком крвљу омивали све грехе своје, жудно су примали Свету Тајну, где год је то било могуће. Свети Лукијан беше у тамници са још неколико ученика својих и других хришћана. Када би уочи Богојављења, он пожели, да на тај велики празник хришћански причести се телом и крвљу Христовом, јер знађаше, да му предстоји блиска смрт. Видећи жељу срдачну Свога страдалника Бог Свемогући устроји, те неки хришћани дотурише хлеб и вино у тамницу. Када свану Богојављење, позва Лукијан све хришћане у тамници, да стану унаокруг њега. „Окружите мене, и будите црква“. Но немаше у тамници ни стола ни столице, ни камена ни дрвета, на коме би се свршила света литургија. „Где ћемо, свети оче, положити хлеб и вино“? упиташе Лукијана. А он леже усред њих, и нареди, да хлеб и вино положе на прси његове. „На прси моје положите, нека буде живи престо живоме Богу!“ И тако се сврши литургија, потпуно чино и молитвено на прсима мученика, и сви се причестише. Сутрадан посла цар војнике, да изведу Лукијана на истјазање. Када војници отворише тамничка врата, Лукијан свети три пут узвикну: „Хришћанин сам! Хришћанин сам! Хришћанин сам!“ И у томе предаде дух свој Богу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно ослобођење апостола из тамнице (Дела Ап. 5), и то:
1. како јеврејске старешине бацише апостоле у тамницу;
2. како се ангел Божји ноћу јави, отвори тамницу, изведе апостоле, и нареди им да иду у цркву и проповедају Јеванђеље.

БЕСЕДА
о томе како чува Господ кости праведничке

Чува Господ све кости њихове, ниједна
се од њих неће скрушити. (Пс. 33, 21)

Нека се не боје праведници. Свевидећи Бог бди над њима. Или зар може Свевидећи нешто изгубити и заборавити? У дан васкрсења Он ће сабрати сав састав њихов телесни, и прослављено васкрснути га. Гонитељи су бацали тела мученика у море, или заривали их у дубоке јаме, или остављали у пољу да их птице поједу. И Господ је Промислом Својим тако управљао догађаје, да су те свете мошти ипак долазиле у руке верних; ове су полагане чесно у скупоцене ковчеге, над њима су зидани храмови, од њих је исходила сила чудотворна. Тако је Бог хтео, да би тиме показао вернима, прво да Он чува кости праведних, и друго да их је прославио у царству небеском, о чему се и црква на земљи обавештава кроз чудесну силу прослављених телеса њихових. Чудотворне мошти су као претеча општем и славном васкрсењу праведника. Ако су кости неких праведника и сагорене или самлевене, зар то може бити препрека свемогућој сили Божјој, да их у дан васкрсења из развејаног пепела опет састави и оживи? Длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21, 18), уверава Спаситељ. Хоћеш ли пак да под костима разумеш дела, онда знај, да су дела неправедника као дим, а дела праведника силна и трајна као тврде кости. Ниједно се праведно тело неће истањити и ишчезнути у току времена. Бог их зна, и Бог их чува, да их као драгоцени бисер објави пред збором ангела и људи у Дан Онај.
О Господе Свевидећи, Господару и чувару праведника, умножи праведна дела наша Духом Твојим Светим, без кога се ништа добро не може учинити. И спаси нас по милости Твојој а не по делима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.