1. Преп. Пелагија. Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско.“ Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

2. Преп. Таиса. Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год.

3. Св. муч. Пелагија. Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје“, па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега.“


РАСУЂИВАЊЕ
О кад би бар онолико труда уложили око душе колико труда улажемо око тела! О кад би добили вољу, да се украшавамо врлинама пред Богом и ангелима Божјим пресветлим колико се украшавамо сујетним и пролазним шаренилом спољашњим! Пелагија и Таиса у почетку знађаху само за тело док душе њихове беху као везани робови у тамници тела. Обе оне беху украшене само сујетом, одевене у сујету, окићене сујетом, окружене сујетом, ласкане сујетом. Но каква нагла промена! Какав божанствен преокрет у њиховом животу! Чуднији него кад се дивља јабука накалеми и почне доносити слатке плодове; или кад се мутна и смрдљива бара неким начином избистри и постане чистом и питком водом. Када епископ Нон са осталим епископима први пут виде грешницу Пелагију, у свом спољашњем сјају њеном, одевену у најскупље одело, урешену, украшену, окићену прстењем, ђерданима и трепетљикама, намирисану, окружену робовима, – када је епископ Нон виде, заплака се и рече друговима својим „ваистину ја се много научих од ове жене. Њу ће Господ поставити на Страшном Суду Свом и њоме нас укорети. Јер шта мислите: колико сати ова жена проведе у својој соби перући се, одевајући се, украшавајући се, огледајући се у огледалу, и то – зашто? Ради тога само, да би се показала пред људима што лепша. А ми који имамо Женика бесмртнога на небу – не трудимо се да украсимо окајане душе наше, не журимо се, да их оперемо сузама покајања, и да их оденемо у лепоту добродетељи, те да би се што лепше показале пред очима Божјим!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неправду цара Ахава и казну Божју кроз пророка Илију (I Цар. 16, 17), и то:
1. како се Ахав сав предаде идолопоклонству и чињаше све што је зло пред Господом;
2. како пророк Илија молитвом запечати небо, и не би кише три године.

БЕСЕДА
о томе како ће врагу нестати оружја на крају

Врагу оскудје оружје на крају,
градове си разрушио, погибе
спомен његов с хуком. (Пс. 9, 7)

Враг рода људског, крвник људски и човекоубица од самога почетка, употребио је сва оружја и све сплетке против човека. Његово је да дан и ноћ измишља нова оружја и нове сплетке, да би само кога упропастио, као гладан лав ричући ходи и тражи кога да прождере (I Пет. 5, 8), као отровна змија таји се и чека свој плен, као паук свуда распиње своје мреже, само, – само да би коју човечју душу ухватио и у своје смрадно царство вргао. Незнабожачки народи су као његови градови. До Христова доласка он је у њима господарио мирно и потпуно. Идолослужење било је служење њему; врачарство и гатарство било је служење њему; разузданост и раскалашност живота међу људима он је штитио и унапређивао; приношење људи на жртву, огањ страсти, распре, ратови, злочини – све је то било уживање за њега. Но на крају њему неста оружја, градови се његови разрушише, спомен његов погибе са хуком. Тај крај, који спомиње пророк, јесте долазак Христа Господа у свет. Господ показа силу Своју над ђаволом победивши његова искушења на гори: показа власт Своју изгонећи ђаволе из људи и заповедајући им да иду овамо или онамо; показа непобедно господарство Своје над грехом и смрћу Својим страдањем и васкрсењем. И, што је можда најважније, сруши ад и распршта силу демонску. Он није хтео уништити демоне него их је распрштао и оружја им пребио, разбио их је и распрштао као Јевреје, и још страшније од Јевреја. Народе је ослободио од њихове власти: а што је главно дао је људима власт над демонима, да их именом Његовим могу од себе одгонити. Видите, како је Господ спојио са Својом победом над демонима и Своју милост према људима? Он је толико онемоћао и пребио демоне, и збунио их, и распрштао, да их је предао под власт људи. И тако негдашњи робови, постали су господари, а негдашњи господари робови. Но не даде Господ власт над демонима свима људима него само онима који у Њега верују и Његовим заповестима следују. Даде им власт, даде им и оружје. Оружје је крст.
О Господе Боже наш, Спаситељу наш од власти ђаволске, помози нам да и ми учинимо оно најмање још што си оставио нама да учинимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.