1. Св. муч. Калистрат. Родом из Картагене. Хришћанин од рођења, јер му и отац и ђед беху хришћани. Један од Калистратових предака, по имену Неокор, служио је као војник у Јерусалиму при Понтијском Пилату у време страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Видевши многа чудеса при смрти Христовој Неокор поверова у Њега и би научен вери и крштен од апостола. Вративши се дома Неокор донесе својима веру Христову као драгоцени бисер. Тако по времену и св. Калистрат би рођен, крштен и васпитан као хришћанин. Када беше у војсци, у његовом пуку не беше ни једнога више хришћанина осим њега. Неко од његових другова видеше Калистрата светог како ноћу устаје и Богу се моли, и пријавише га војводи Персентину као хришћанина. А Персентин беше љути мучитељ хришћана. Да би се уверио, да ли је Калистрат заиста хришћанин, војвода му нареди, да принесе жртву идолима, што Калистрат одмах отказа. Тада Калистрат би много бијен, па онда бачен у море. Но Божја сила спасе га, и он изађе здрав из мора. Видећи трпљење Калистратово и чудеса његова 49 војника повероваше у Христа Господа. И они бише бијени и с Калистратом у тамницу бачени. У тамници св. Калистрат научи вери другове своје и укрепи их. И они показаше велико мужество у страдању, а Господ показа велику силу на њима. Опаки мучитељ посла војнике у тамницу ноћу, те убише св. Калистрата и 49 његових другова. Пострадаше за истину 304. год. На њиховим моштима доцније подигнута црква.

2. Св. апостоли: Марко, Аристарх и Зинон. Од Седамдесеторице. Св. Марко, звани другчије и Јован. У кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабираху се св. апостоли на молитву (Дела Ап. 12, 12). Проповедао Јеванђеље са апостолима Павлом и Варнавом (12, 25). По том био епископ у граду Вивлосу. Св. Аристарх, сапутник ап. Павла (Дела Ап. 16, 29), био епископом у Апамеји Сиријској. Св. Зинон, или Зина назван од ап. Павла закоником (Тит. 3, 13), био епископом у Лиду Палестинском. Као звезде блистали у тами незнабоштва и многе обратили вери Христовој. А сада блистају као звезде у царству Христа свог љубљеног.

3. Св. новомуч. Акилина. Из села Закливери у епархији Једренској; осамнаестогодишња девојка. Отац јој се потурчи, па примораваше и ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. После многих мучења, сва рањава и искрвављена, издахну на крилу своје мајке, и прими венац мучеништва 27. септ. 1764. год.

4. Преп. Саватије Соловецки. Спомиње се са св. Зосимом 17. априла. Упокојио се у Господу 27. септ. 1435. год.


РАСУЂИВАЊЕ
Све наше богатство и слава и чест јесте као један оброк, који се завршује смрћу. Од тога оброка нико не носи ни једну мрву у онај свет. Благо оном ко је схватио, да је душа једина имовина његова, која се ничим не прекраћује, па ни смрћу. Такав мисли само о три чињенице: о смрти, о души и о Богу Судији. „Постојано држи у памети предстојећи ти конац и суд, и сачуваћеш душу своју од греха“, учи св. Евагрије. Све наше телесне бриге у овом животу јесу бриге о оброку, који се мора ускоро прекратити. „Свакодневно имајте смрт пред очима, говори св. Исаија отшелник; брините непрестано о том, каквим ћете се начином разлучити од тела, каквим ћете начином моћи проћи кроз област власти таме, које ће вас срести на ваздуху, каквим ћете начином благополучно предстати Богу. Предготовите се за страшни дан одговарања на Суду Божјем, као да га већ гледате“. Светом Саватију Соловецком дође једнога дана неки богат трговац Јован и донесе му многу милостињу. Саватије не прими ништа од свега, него рече дародавцу да све то разда бедним људима. Ожалости се Јован, веома, а светитељ да би га утешио и све му учинио јасним, рече му: „сине Јоване, остани овде и одмори се до сутра, па ћеш сутра видети благодат Божју“. Јован послуша. Сутрадан уђе Јован у келију Саватијеву и виде старца мртва, и осети дивно благоухање у келији. Ко провиђа у конац свога живота, тај не мисли о благу земаљском.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Озије и награду Божју (II Днев. 26), и то:
1. како цар чињаше што је право пред Господом;
2. како докле год тражаше Господа, даваше му срећу Бог.

БЕСЕДА
о последњој молитви Христовој за верне

Да сви једно буду као ти, оче,
што си у мени и ја у теби. (Јов. 17, 21)

Милост је Божја велика, браћо; њу кад осети праведник плаче, а кад је осети грешник – стиди се. По милости Божјој ми се чистимо, светлимо, спасавамо, усиновљавамо, сједињавамо са самим Богом. Но ово сједињење с Богом нека нико не разуме тако као да ми постајемо једнога бића с Богом и равни Богу. Никад ми нећемо бити једнога бића с Богом нити равни Богу у ономе смислу, у коме су Отац, Син и Дух Божји једнога бића и равни у бићу. Да сви једно буду, говори Спаситељ Оцу Своме за ученике Своје, као ти што си у мени и ја у теби мислећи на јединство љубави а не на јединство јестества. Из љубави проистиче узајамна послушност, узајамна помоћ, узајамна милост, кротост, смерност, доброта, добра воља, пожртвовање. И кад Господ вели: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5, 48), Он не мисли, да људе изједначи с Богом него да им покаже врховни пример савршенства у сваком добру. Јер многи учитељи људски истицали су и истичу пример савршенства у нечем и неком другом а не у Богу; чак су често учили људе злу и истицали им зло и примере зла као савршенство. Зато Господ и учи људе, да узму Оца небеског као пример сваког савршенства, и да се труде и устреме ка томе савршенству истинитом а не неком другом. По благодати Божјој ми се усиновљавамо, и бивамо сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Но не бивамо богови; не бивамо равни са ипостасима Свете Тројице. Не заборавите, да је речено у Писму: и небо је нечисто пред Њим (Јов. 15, 15?), тј. величанствене силе небеске, а камо ли човек. Но по благодати Божјој а због страдања Господа Исуса верни се узвишују у јединство с Богом по љубави и духу. Потрудимо се за то, да творимо вољу Божју, да би се у истини узвисили на такву величанствену висину.
О Господе Исусе, Боже наш, Боже сваке милости и доброте, подржи нас до краја у милости Твојој, и не разгневи се на нас, но опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.