1. Св. Јован Богослов, апостол и јеванђелист. Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са св. Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију св. Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.

2. Преп. Нил Калабријски. Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. год. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао св. Вартоломеј († 1044), писац неколиких канона.


РАСУЂИВАЊЕ
Онај ко обрати грешника с кривога пута његова спашће душу од смрти и покрити мноштво гријеха; тако пише апостол Јаков (5, 20). Апостоли Христови нису само овако говорили, него су и делом ово потврђивали. За св. Јована апостола прича св. Климент Александријски, како у неком месту у Малој Азији беше крстио једног незнабожачког младића, и поверио га бризи месног епископа, а он отишао даље на проповед јеванђеља. У одсуству св. Јована онај се младић поквари и почне се опијати, и красти, а најзад ступи у неку разбојничку дружину, која је из шуме нападала људе и харала. После извесног времена врати се св. Јован у то место, и чу од епископа, шта се догодило са оним младићем. Тада св. Јован, не часећи часа, потражи коња и спроводника и одјури ка оној шуми, где се разбојничка дружина нахођаше. Тражећи по шуми светитељ нађе хајдуке и изађе пред старешину хајдучког. А онај младић чим га угледа и позна, нададе се у бегство. Старац Јован појури за њим, те и поред старости своје сустиже га. Видећи да је сустигнут младић паде пред ноге апостола, и од стида не смеде му у очи погледати. Јован га загрли и поче љубити, као пастир кад нађе изгубљену овцу. И поврати га Јован у град, и утврди поново у вери и добродетељном животу. И угодивши Богу упокоји се младић тај у своје време.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам подељено срце цара Амасије према Богу, и казну Божју (II Днев. 25), и то:
1. како Амасија најпре чињаше што је право пред Господом, и Бог му дарова победу над Едомцима;
2. како донесе Едомске идоле у Јерусалим (који ни Едомцима не помогоше) и клањаше им се;
3. како Бог пусти Израиљце да га победе, а против њега диже се буна и убише га.

БЕСЕДА
о молитви надахнутој Љубављу

Освети их истином твојом;
ријеч је твоја истина. (Јов. 17, 17)

Када мајку на смрт поведу, она се више брине о деци, коју оставља иза себе, него о себи. Таква је веза велике љубави. Још је већу љубав имао Господ Христос према ученицима Својим него ли мајка према деци својој. Полазећи на смрт Господ се моли Оцу Свом небесном за ученике Своје. Не моли се Он зато што не би Он могао све за њих учинити него да покаже јединство бића и љубави са Оцем Својим. Но зашто сад приписује истину Оцу, кад је пре тога Духа назвао Духом истине, рекавши ученицима: Дух истине упутиће вас на сваку истину? Да покаже равенство Оца и Духа Светога. Није ли Господ најпре за Себе рекао: Ја сам истина (Јов. 14, 6)? Није ли по том Духа Светога утешитеља назвао Духом истине? А гле сада приписује истину Оцу: освети их истином твојом! Ко би у томе видео ма какву противречност, тај не би схватио Бога као јединство и тројичност, јединство по бићу а тројичност по ипостаси. Баш тиме што свакоме лицу божанске Тројице приписује истину као нешто битно и неразлучно Господ објављује равенство Оца и Сина и Духа Светога. Јер ако би једно лице божанске Тројице имало мање истине, оно би било мање и по бићу од друга два лица. А с мањком истине скопчан је и мањак моћи и љубави и мудрости. Зато Господ и назива истином и Себе, и Оца, и Духа Светога, да би људи знали и веровали у Њихову потпуну битну једнакост. Нека се, дакле, нико из верних не саблажњава учењем јеретичким о битној неједнакости лица Свете Тројице. Но свак нека се стара, да избрише срце своје од греха као што се огледало брише од прашине, и видеће онда истину велике догме равенства Оца, и Сина и Духа Светога.
О троједина Истино божанска, просвети нас Собом, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.