1. Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Пострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180 год. пре Христа.

2. Изношење Часнога Крста. Овај празник установљен би договорно од Грка и Руса, у време цара грчког Мануила и књаза руског Андреја за спомен истовремене победе и то: Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. У обе те војне ношени су с војскама крстови, из којих су засветлиле луче небеске. Зато се установи, да се 1 августа износи крст из цркве Свете Софије, најпре у средину цркве а по том и на улице, ради поклоњења народа и ради спомена чудотворне помоћи крста у бившим ратовима. Но ово није био обичан крст но прави Часни Крст, који се чувао у храму царског двора. 31. јула преношен је Часни Крст из царског двора у Св. Софију, а одатле после ношен по улицама ради освештања земље и ваздуха. Најзад 14. августа поново је враћен у храм царске палате.

3. Св. девет мученика. Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катун и Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова.


РАСУЂИВАЊЕ
Немоћан се обично брани лицемерством а моћан насиљем. Но да човек не може свој живот одбранити пред Богом ни лицемерством ни насиљем јасно нам показује пример светога старца Елеазара и цара Антиоха. Када насилни цар изведе Елеазара на суд и принуђаваше га да једе свињско месо, ако жели живот да сачува, Елеазар то непреклоно одби. Тада неки пријатељи Елеазарови дотурише му комад неког другог, не свињског меса, молећи га да једе пред царем и народом, те да тако сачува и живот и савест. И ту понуду старац одби говорећи пријатељима: „Не приличи мени староме лицемерити на саблазан многим младим“. И погибе старац телом али спасе душу своју. Насилног цара Антиоха пак стиже казна Божја још у овом животу. Нападе га нека страшна болест изнутра, и тело његово кипташе црвима, и смрад од њега распростираше се на далеко.У очајању своме он се сети невино проливене крви хиљада и хиљада људских бића, која по његовој наредби бише непоштедно убијена, устраши се од Бога, и поче исповедати Бога јединога, кога пре гоњаше гонећи његове верне. Али милост се небеска на њему не пројави.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Израиљем (Судиј. 10), и то:
1. како Израиљци чинише што је зло пред Господом поклањајући се идолима сирским и сидонским и моавским и другим;
2. како их Господ предаде у ропство Филистејима који их газише и сатираше 18 година;
3. како је страшан Господ према одступницима од вере праве.

БЕСЕДА
о пророчким виђењима

Виђење Исаије сина Амосова. (Иса. 1, 1)

Ко има разума може да позна Бога јединог и истиног. Ко је неразуман, нека слуша разумнога, и спашће се и један и други. Бог се да познати јасно од створене природе, још јасније од надахнутих Божјих људи, а најјасније од Господа Христа. Надахнути Божји људи пре Господа Христа били су пророци. Међу првима је био Исаија син Амосов. Дух Божји њему је отворио вид, и он је видио оно што други људи нису видели. Зато он своју поруку народу своме назива виђењем (или утваром). Како су пророци видели тајне небеске и тајне будућих догађаја, то се не да описати; то се само да доживети коме се од Бога дарује. Истинита су виђења светих пророка, јер су се речи и небеске прилике из тих виђења доцније стварно потврдиле. Истинита су и за то, што су она служила добру људи, и враћању од зла на добро. Истинита су још и због тога, што их пророци неустрашиво објављиваху без обзира на патње, које их од тога снађоше, чак и без обзира на љуту смрт, коју многи од њих претрпеше.
Шта прими Исаија од земље и од људи, за своја виђења? Богатство ли, или част, или високо звање? Тестером га Јевреји престругаше! То је богатство, то част, то слава пророка – пострадати за истину Божју. Послушајмо, дакле, пророке Божје, јер они су путови који воде граду цара великога, они су зраци великог сунца правде – Христа, који на далеком кругу обасјава људе светлошћу небеском, указујући им на Сунце.
О Господе Христе, који си кроз пророке Себе објављивао и Себи пут припремао за силазак у долину нашу, помози нам. Помози нам да познамо светлост Твоју и промисао Твоју у светим пророцима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.