1. Св. 45 мученика: Леонтије, Маврикије, Александар, Сисиније и прочи. У време опаког цара Ликинија, који владаше источним делом царства Византијског, би велико гоњење на хришћане. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију св. Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му, да су они хришћани. „А где је ваш Христос? упита Лисије. Не би ли распет, и не умре ли?“ На то му св. Леонтије одговори: „Кад знаш, да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо“. После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници, да их утеши и охрабри. Када би суђење, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани, и још многи други, свега 45 њих на броју. Судија их осуди све на смртно тако, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге, па после да буду бачени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319. год.

2. Антоније кијево-печерски. Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечу близу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у Св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он оста у пештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073. год. у 90 год. свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији.

3. Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа. У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук она узвикну: „Тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука“! И рекав то падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему. И он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића, падне мртва са хитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, тако да га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Св. Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву св. Апостолима. 1625. год. шах Аббас узме ту ризу и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски Сабор у Москви.


РАСУЂИВАЊЕ
Мисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси пожар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре, неће ништа понијети, нити ће поћи за њим слава његова (Пс. 48, 17). Ко да се не застиди, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре калиф Саладин, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци, и на копљу једна кошуља царева, па викаше: „Велики Саладин, који завојева сву Азију, и учини да од њега трепте многе државе, и који цареве победи, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно јављање Бога Мојсеју на Синају (II Мојс. 20), и то:
1. како се Мојсеј попе на Гору Синај, и ступи у мрак, у коме беше Бог;
2. како је светлост Божја тако велика, да пред њом сва природа и њена светлост постаје мрак;
3. како је срце човечје као Гора Синај; у мраку срца сусреће се Бог с човеком.

БЕСЕДА
о дужности пастира духовних

Пасите стадо Божије, које вам је предато,
и надгледајте га, не силом него драговољно
по Богу, нити за неправедне добитке него
из добра срца; нити као да владате народом,
него бивајте угледи стаду. (I Пет. 5, 1-3)

Ево устава пастирима стада Христовога! У неколико речи св. апостол Петар изобличио је три страшне страсти, које од пастира чине вукове, и то: страст гордости (надгледајте га не силом), страст среброљубља (нити за неправедне добитке), и страст властољубља (нити као да владате народом). На супрот овим опаким страстима истакао је апостол три добродетељи, које треба да красе свештеника Божјег, и то: страх Божји (драговољно по Богу), усрђе (него из добра срца), и службу (бивајте угледи стаду). Овај устав дао је апостол не само као учитељ него и као пророк. Јер столећа су показала у главном две врсте пастира, и то једне, који су се руководили својим страстима у старешевању над црквом: гордошћу, среброљубљем и властољубљем; и друге, који су се руководили страхом Божјим, усрђем и примером службе. Од оних првих црква је страдала, али није пропала, док су они пропали. Од ових других црква је расла, и напредовалаи блистала у свету. Оно су вукови, а ово су пастири. Они су непријатељи и људи и Бога, ови су пријатељи и људи и Бога. Пастирoначалник Христос тражиће рачуна и од једних и од других о свакој овци, тј. о свакој души човечјој, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост, среброљубље и властољубље назови-пастира платиће огњем вечним, а страх Божји, усрђе и службу правих пастира платиће радошћу вечном.
О Господе Исусе, Пастирoначалниче, помози пастирима стада Твога словеснога, да до краја испуне заповест Твога светог апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.