1. Света мученица Агрипина. Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.

2. Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима. Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.

3. Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске. Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победоносна. Јер, наиђе одједном неописани страх на Татаре, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда.

4. Повест о покајању Теофила. Овај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава, прими натраг написану хартију, коју беше ђаволу дао, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима, него их и у светитеље увршћује.


РАСУЂИВАЊЕ
Незлобиво трпљење – то је трпљење хришћанско; a трпљење c немоћном злобом не разликује се много од освете. Светитељи наши велики су у свакој добродетељи јеванђелској, но o како су велики и величанствени у незлобивом трпљењу! Ваљда нам се они чине у тој добродетељи највећи зато што смо ми у њој најмањи. Када оци пустињски беху једном окружили Јована Колова да чују поуку, добаци неки завидљивац: „Твој сасуд, Јоване, пун је отрова!“, на што незлобиви Јован одмах одврати: „To си ти рекао видећи само спољашњост, a шта ли би тек рекао, кад би видео унутрашњост?“ A кад су св. Кипријана, еп. картагенског, извели на посечење, он нареди да после његове смрти даду џелату његовом за труд 25 златника.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење Захаријино од немила (Лк. 1, 64) и то:
1. како Захарија онеми због неверовања ангелу Божјем,
2. како проговори чим испуни заповест ангелску (Лк. 1, 63),
3. како ће и од моје душе отпасти немило, чим почнем испуњавати заповести Божје, и како ће душа моја бити пуна словесности и мудрости по Богу.

БЕСЕДА
о томе како не треба завидети грешницима

Не завиди злијем људима. (Приче Сол. 24, 1)

Завиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе, кад је зло већа болест од губе. Губа је болест тела, а зло је болест душе. Губав може бити унутра здрав, док је споља болестан; зао пак може бити споља здрав, али му је унутрашњост болесна. срце му је болесно. Већу цену има дрво споља болесно но са здравом срчиком, неголи дрво споља здраво но са трулом срчиком. Тако је и губа мање зло од зла, тј. од греха. Јер под злом Премудри је мислио на грех.
Завиди ли лекар болеснику? Не завиди. Ни праведник не завиди грешнику. Ако не знаш, да ли си праведан, испитај срце своје: да ли завидиш грешнику? Ако завидиш, онда ниси праведник; ако ли не завидиш – онда се радуј, праведниче Божји. Болесник болеснику може завидети; болесник здравом може завидети; али здрав болесноме не завиди. Ни праведан грешном не завиди. Лекар познаје смртоносну болест код свог болесника, и знајући, сажаљева га – а не завиди му. И праведник познаје болест греха, језовиту и смртоносну, па не завиди грешнику но сажаљева га.
О Господе добри и сажаљиви, искорени завист из срца наших и укорени љубав. Теби слава и хвала вавек. Амин.