1. Света мученица Аквилина. Рођена у палестинском граду Вивлосу, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе, она паде као мртва. Намесник, мислећи да је Аквилина уистини мртва, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: „Устани, буди здрава!“ И девица устаде, и би здрава, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу, молећи Га, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. „Иди, биће ти, како молиш!“ чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори, и она дође и уђе, слично духу, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом, видећи живу девицу, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године.

2. Свети Трифилије, епископ Леквусије Кипарске. Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, „живи извор суза“ и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године.

3. Светa Ана и син јој Јован. Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.


РАСУЂИВАЊЕ
Кротост и незлобивост красила је светитеље наше, и она им је давала снаге и разума, да не враћају зло за зло. Када се цар Констанције, син Константинов, разболи у Антиохији, он позва св. Спиридона, да му чита молитву. Св. Спиридон, у пратњи свога ђакона Трифилија, крете се са Кипра и дође у Антиохију пред царски двор. Беше Спиридон одевен у худо одело. На глави имађаше просту плетену капу, у руци штап од палме, a на прсима ношаше обешен неки земљани судић, у коме имаше уља испод Часнога Крста (како то би онда обичај хришћанима у Јерусалиму на себи носити). Тако одевен, a притом изнурен од поста и дуга пута, светитељ ниуколико и ничим не одаваше свој чин и достојанство. Па када он хтеде крочити у двор царев, неко од царских слугу, мислећи да је то обичан просјак, удари га шамаром по једном образу. Кротки и незлобиви светитељ окрете му и други образ. Када c трудом успе да дође до цара, дотаче се руком главе цареве, и цар оздрави.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно хођење Господа по води као пo cyxy (Maт. 14, 25) и то:
1. како лађа c ученицима беше у невољи ноћу на таласима морским, и како Господ, провидевши то, пожури им у помоћ,
2. како сам и ја често у невољи од мрака и таласа страсти, и како милостиви Господ жури к мени у помоћ ходећи изнад страсти као по тврду путу.

БЕСЕДА
о путу живота и путу смрти

Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти. (Приче Сол. 14, 12)

Понекад се човеку учини, да је пут безбожнички прав, јер води безбожника где се богати и успева. О кад би му се дало да види крај тога пута! Ужаснуо би се, и не би никада крочио на тај пут.
Ако се крај једнога пута свршава пропашћу, зар је тај пут прав? Зато, човече, не реци ни о једном путу, да је прав, ако му крај не видиш! Питаш: како ја, слаб и кратковид човек могу сагледати крај једног дугог пута? На два начина: читајући Свето Писмо кроз искуство Цркве Православне, и посматрајући крај животнога пута оних који око тебе, а пре тебе, умиру. Но онај први је пут поузданији, и ако се држиш њега, знај, нећеш посрнути у ноћ вечне смрти.
Само је онај пут прав, који је од Бога указан као прав, А сви други путови, који се твоме уму учине као прави, а не поклапају се са путом Божјим, криви су и смртоносни. Гле, и зверови имају своје путове. па зар ћеш ићи тим путовима, ако ти се учине прави? Не иди, јер ћеш на крају пасти у гладне чељусти зверске. А пут, указан од Бога, ако ти се и крив учини, прав је, иди њиме. Због греха наших нама се понекад пут Божји учини неправим. Кад не бисмо греха имали, и кад ум наш не би био грехом укривљен, нама се никад ни за час не би могло учинити, да је икоји други пут прав изван пута Божјега. Искривљеном уму чине се многи криви путови правим, а једини прав пут – кривим.
О Господе Свевидећи, Путовођо наш, исправи ум наш, да се не задржава на кривим путовима. Ти си, Исусе. једини пут, истина и живот, а оно што ми умујемо мимо Тебе, јесте распут, лаж и смрт. Теби слава и хвала вавек. Амин.