1. Свети мученик Талалеј. Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата, Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима, као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!“ Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло, да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов, помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах, него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.

2. Свети мученик Аскалон. Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се, док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но, приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но, трећега дана, хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.

3. Преподобни Стефан Пиперски. Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима, у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.


РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек стекне хришћанску савест, он се ревносно труди да исправи живот свој и да угоди Богу. Све остало постаје за њ мало важно. Примера таквих људи имамо ми, не само међу великим подвижницима и духовницима, него и међу самим силним царевима. Такав пример пружа нам цар Теодосије Велики, који је за неко време био пао у јерес, па се после покајао. Над његовим мртвим телом говорио је св. Амвросије, његов ранији обличитељ: „Волео сам ја овога мужа, који скинувши са себе царске знаке, јавно је у цркви оплакивао свој грех и са уздасима и сузама просио опроштај. Чега се простаци стиде тога се није устидео император. По добитку славне победе (над непријатељима царства), он се решио не прилазити к Светом Причешћу, до повратка његових синова, само зато што су у борби непријатељи његови били побијени.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавм Бога Духа Светога као надахнитеља кротошћу и благошћу и то:
1. како је Он надахњавао кротошћу и благошћу подвижнике и испоснике кроз све векове,
2. како је Он надахњавао, и данас надахњава, кротошћу и благошћу све истински покајане душе.

БЕСЕДА
о духу овога света и Духу од Бога

И ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је из Бога. (I Кор. 2, 12)

Дух овога света је, браћо, дух гордости и суровости, а Дух Божји је Дух кротости и благости. Апостол Божји тврди, да следбеници Христови не примише духа овога света, него Духа који је из Бога, тј. који из Бога Оца исходи као благоухани мирис из цвета, те се као добар мирис разлева по души човечјој, чинећи ову крепком, светлом, спокојном, благодарном и умилном.
Људи су по природи кротки и благи. Св. Тертулијан пише: „Душа човечја је по природи хришћанка.“ Али духом овога света она је раздражена и разбешњена. Дух овога света направио је од оваца вукове, док Дух који је из Бога прави од вукова овце.
Још апостол додаје, да смо примили Духа Божјег зато да знамо што нам је даровано од Бога. Да познамо, дакле, шта је од Бога у нама а шта није од Бога, и да осетимо сласт од онога што је од Бога и горчину од онога што није од Бога, него од духа овога света. Док је човек ван своје природе, испод своје природе, он сматра горчину за сласт а сласт за горчину. А када се Духом Божјим врати својој правој природи, онда он сматра сласт слашћу а горчину горчином.
Ко може човека вратити Богу? Ко може човека излечити од отрованости греховном горчином? Ко га може научити да опитом разликује праву сласт од горчине? Нико други осим Духа који је из Бога.
Зато се помолимо, браћо, да нам Бог дарује Духа Свога Светога, као што Га је даровао апостолима и светитељима Својим. А кад тај Дух Божји Свети дође у нас, дошло нам је Царство Божје, у коме је све сама сласт, само добро, сама светлост, сама кротост, сама благост.
О Душе Свети, Душе кротости и благости, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.