1. Свети апостол и јеванђелист Јован. Спомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од сто година, он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 21/8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.

2. Преподобни Арсеније Велики. Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора, окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: „Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?“ Повучен у једну пустињску келију, као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: „Арсеније, зашто си дошао у пустињу?“ Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.

3. Света Емилија. Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.

4. Преподобни Арсеније Трудољубиви. Монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.


РАСУЂИВАЊЕ
Неки монах жалио се светом Арсенију, како при читању Светог писма не осећа ни силу речи прочитаних, нити умилења у срцу. На то ћe му велики светитељ одговорити:
„Чедо, ти само читај! Чуо сам да чаробници змија, кад обајавају змије, изговарају речи, које они сами не разумеју, али змије чувши изговорене речи, осећају силу њихову и бивају укроћене. Тако и ми, кад непрестано држимо у устима својим речи Св. Писма, па ма силу њихову ми и не осећали, зли духови чувши, страше се и беже, јер не могу да поднесу речи Духа Светога.“
Чедо, ти само читај! Дух Свети, који је преко надахнутих људи написао речи божанствене, чуће и разумеће и похитаће ти у помоћ: и разумеће и осетиће демони, и побећи ћe од тебе. To јест, разумећe Онај кога призиваш у помоћ, и разумеће они које желиш да отераш од себе. И оба циља биће постигнута.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како се показују огњени језици над апостолима, по један на сваком од њих,
2. како се апостоли испуњавају Духа Светога и почињу говорити разним језицима, како им сам Дух Свети даје да говоре.

БЕСЕДА
о злу као плоду мисли људских

Чуј, земљо, ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи, и одбацише закон мој. (Јерем. 6, 19)

Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе, да се тргну од злих мисли својих, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. Благовремено опомену Бог Каина, но Каин не хте чути опомену, него пусти да зла помисао на брата донесе зао плод, братоубиство.
Које су мисли зле? Све оне које иду насупрот закону Божјем, речи Божјој. Зле мисли су самовољни закон човечји, који човек самоме себи прописује мимо и насупрот закону Божјем. Ако ли је пак човек одлучно решен да се држи закона Божјег, зле мисли су тада немоћне као сенке, које се брзо појављују, но исто тако брзо и ишчезавају. Тада је човек господар над мислима својим, јер осећа Бога као господара над собом. Тада је закон Божји закон, а зле мисли људске ништа.
Ево, ја ћу пустити зло на овај народ, говори Господ. Какво зло? Плод мисли њиховијех. То јест: ја ћу допустити само да пожњу оно што су посејали и однеговали; јер зло нити је Моје семе, нити Моја жетва. Зло које ћу ја пустити на безаконе људе, јесте плод мисли њихових. По мислима својим требало је они да цене, какво ће их зло снаћи, као што сејач по семену цени, шта ће имати да жање.
О Господе кротки и незлобни, спаси нас од нашег сопственог зла, које смо сами у себи однеговали. Отклони зле плодове злога усева, молимо Ти се. И помози нам почупати зло семе из душе своје. Теби слава и хвала вавек. Амин.