1. Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

2. Св. Девет мученика у Кизику. Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку.

3. Преп. Мемнон чудотворац. Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу, и пресели се у небеске дворе Господње.


РАСУЂИВАЊЕ
Ништа се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем, духовном. Ниједну намеру, ниједну жељу, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени, јуродиви. Цар је телом био истина у храму, али умом је био на Врапчијем Брду, недалеко од Москве, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија, и упита га где је он био. „У цркви,“ одговори Василије, и одмах упита он цара: „а где си ти био, царе?“ „И ја у цркви,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину, Иванушка, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;
2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових.

БЕСЕДА
о несравњивој љубави Христовој

Да бисте могли познати – претежнију
од разума љубав Христову. (Еф. 3, 19)

Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју – стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског.
О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје!
О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима, и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.