1. Преподобни Бенедикт. Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје“. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незналац“. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкрсаваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе, посаветова их и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.

2. Свети Евсхимон, епископ лампсакијски. У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).

3. Свети Теогност, митрополит кијевски. Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом. Нашто сад плаћати данак незнабошцима?“ Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадесeт пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.


РАСУЂИВАЊЕ
Тешко можемо наћи бољу поуку о томе како не треба да се ленимо и да одлажемо молитву и посао за сутрашњи дан, него што нам је даје св. Јефрем Сирин овим примером: „Једноме брату внушена је (од врага) помисао: данас дај себи одмор, а сутра устај на бдење!“ Но он одговори помислу: „Ко зна, можда сутра нећу ни устати, зато треба да устанем данас.“- Тако и при послу внушена му је помисао: дај себи одмора данас, па сутра поради! Он опет одговори: „Не, него ја ћу данас да порадим, а о сутрашњем дану брине се Господ.“ А свети Антоније учи: „При расвитку свакога дана подешавај живот свој тако, као да ти је тај дан последњи на земљи, а сачуваћеш се од греха.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:
1. како Господ ћути пред Пилатом,
2. како Јуда у то време баца сребрнике у цркви и веша самог себе,
3. и опет како Пилат пита, а Господ ћути.

БЕСЕДА
о Христовом пророчанству славе Своје

Отселе ћете видјети сина човечјега
гдје сједи с десне стране силе
и иде на облацима небескијем. (Мат. 26, 64)

Ко неће да види Бога као милостивог Самарјанина на земљи, видеће Га као Страшног Судију на небу. Толико су заслепљени били главари јеврејски, да у Христу Господу нису могли видети не само Бога, нити Месију, нити Пророка, него ни обичног доброг човека. Они га стављаху испод обичних добрих људи. Па не само то: него га стављаху ниже и од разбојника. Они Вараву ослободише а Христа осудише! Они исмеваху, правише са Њиме маскараду, као са неком ствари јевтином и непотребном. Но баш у часу кад се Јевреји злобно играху Христом као неком јевтином и непотребном ствари, заћутали Господ наједанпут отвори уста и проговори: „Отселе ћете видјети сина човечјега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацама небескијем!“ Колика раздаљина између онога што Христос у истини јесте, и онога за што Га Јевреји држаху!
Син човечји који седи с десне стране силе, јесте Син Божји Господ наш Исус Христос, као што Га је ускоро потом видео св. архиђакон Стефан и многи, многи други. Син човечји који иде на облацима од ангела и безбројних сила и војинстава небеских, јесте опет тај исти Син Божји Господ наш Исус Христос, као што га је видео и у своме Откровењу описао св. Јован Богослов и Јеванђелист.
О браћо моја, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: кад будемо видели Христа на небу као Бога, онда ћемо Га и веровати! Доцкан ће та вера бити, и узалудно то виђење. Ми треба вером нашом да видимо Христа као Бога у ономе пониженом и попљуваном и изубијаном и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у ономе ћутљивом осуђенику, кога су Јевреји сматрали за ствар јевтину и непотребну и с којим су правили маскараде. То је вера, која се цени на небесима. То је вера, која је до сада однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветлијих душа, најмоћнијих карактера, најиздржљивијих јунака и најсветлијих умова.
Господе понижени, узвиси нас до ове вере. Теби слава и хвала вавек. Амин.