1. Свети Вукол, епископ смирнски. Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу.

2. Света мученица Фауста. Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: „Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу“. Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај.

3. Света мученица Доротеја. Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: „Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!“ Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: „Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!“ „Заиста ћу то учинити!“ одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: „Ево ти што си желео!“ Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом.

4. Свети Фотије, патријарх цариградски. Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године.

5. Преподобни Варсонуфије и Јован. Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку.

6. Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион. Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем.


РАСУЂИВАЊЕ
Св. Варсонуфије, који је педесет година живео затворен у келији, и није се дао видети ни од једног живог човека, достигао је био кроз богомислије и молитву необичну чистоту и прозорљивост. Ево неколико његових мисли из књиге одговори: „Свака помисао, којој не претходи тишина смерности, не происходи од Бога. Све што је од ђавола, бива са смућеношћу и метежом.“ – „Када се молиш и Бог одлаже да те услиши, то Он чини на твоју ползу, да би те научио дуготрпљивости.“ – „Видљиви разбојници су слуге разбојника невидљивих, мисаоних.“ – „Господ Исус Христос претрпео је све, и најзад се успео на свети крст, што означава умртвљење тела и страсти, и свето и савршено упокојење.“ – „Господ хоће да ти поштујеш сваког човека више од себе самог.“
Када су питали старца да ли да узму и плате заступника у једном спору манастира с неким људима, он одговори: „Ако будете купили заступништво људи, то вас Бог неће заступити.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као радника и то:
1. као физичког радника кроз дуг низ година,
2. као радника духовног који је непрестано учио људе, тешио, лечио, дајући нови закон свету,
3. као радника неуморног који је оставио заповест: делујте докле светлост имате.

БЕСЕДА
о узајамном познавању Оца и Сина

Ја Га знам, јер сам од Њега, и Он ме посла. (Јов. 7, 29)

Нико се никад није усудио рећи, да зна Бога. Многи су рекли само, да верују у Бога. Једини је Господ Исус изрекао реч: Ја Га знам. И одмах је образложио, откуда Га Он зна, говорећи: јер сам од Њега и Он ме посла. Први разлог јер сам од Њега сведочи о вечном бићу Сина; а други разлог и Он ме посла сведочи о временој појави Сина у телесном свету као посланика Свете Тројице.
Нама христоверним није дао да знамо Оца као што Га Син Његов јединородни зна, али нам је дано и заповеђено да верујемо. Заслуга је наша у веровању а не у знању. Кад бисмо ми сви знали Бога кроз гледање, нико не би имао заслуге. Јер каква је заслуга угледати и познати? Међутим, не видети а веровати – у томе је заслуга, у томе добродетељ, у томе спасење наше. Ми нисмо достојни да Бога видимо и виђењем познамо, јер смо грехом раслабљени и од Бога удаљени. Но милост Божја дала нам је веру у овом животу, која нас може приближити Богу и увести у царство вечног гледања и знања у оном животу. – О браћо моја, верујмо Христу Господу, јер Он зна. Он не говори по вери него по знању.
Господе милостиви, утврди веру у нама. Пружи нам скут Твој, да га се држимо до краја живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.