Метаније
Метанија (грч. μετάνοια), покајање попраћено земним поклонима, па је отуда сваки облик поклона попримио назив метанија. Чинити метаније, тј. метанисати, значи клањати се, поклонити се. Метанији увек предстоји и следи осењавање крсним знаком. Метаније су телесни израз наше вере, моливе и уопште душевног стања покајања, смирености, скрушености и побожности. У пракси се најчешће сусрећу појединачне метаније, или по три у низу.
Постоје две врсте метанија:
Мала метанија - поклон телом до појаса, када се стојећи сагнемо у струку тако да прстима руке додирнемо под, и поново се усправимо. Ова врста метаније се чини често, приликом целивања икона по уласку у храм, а и после током самог богослужења. Исто тако, веома често се сусреће и погрешна пракса вршења овог облика поклона, када верник не додирне прстима земљу, него врши некакво театрално "пребрисавање" ваздуха испред себе или са стране.
Велика метанија - потпуни поклон целим телом, када клекнемо на оба колена, ставимо обе руке на под, и челом додирнемо под, након чега устајемо.
Метаније су присутне у свакодневном животу Православног верника током целе године, мада се у време великих покајничких подвига током постова, а нарочито Часног поста, оне умножавају, поготово велике метаније.
Насупрот томе, током великиах празника Цркве, као и на недељним Литургијама, не практикују се велике метаније.
Вршење земних поклона, Хришћани су преузели из времена Старог Завета. Још у време пре нове ере, један од израза велике вере, покајништва, или уопште поштовања, били су и земни поклони - метаније. Падање ничице пред Господом Богом (велика метанија) приликом Његовог јављања (4 Мој 16,20-22), пред Анђелима (1 Мој 19,1), људима (1 Мој 48,12), и бројни други примери, говоре у прилог древности овог израза.
Интересантан је пример мале метаније из Светог Писма:
"И узевши Јездра књигу закона пред народом, са славом седе пред свима; и када он објашњаваше закон, сви стајаше право; и благослови Јездра Господа Бога Свевишњега, Бога Саваота, Сведржитеља. И сав народ рече: Амин! И приневши врх руке и додирнувши земљу, поклони се Господу." (1 Јез 9,45-47)
