Свето писмо Стари завет
Прва књига СамуиловаПоглавље 23. 1. Тада јавише Давиду говорећи: ево Филистеји ударише на Кеилу, и харају гумна.
2. И упита Давид Господа говорећи: хоћу ли ићи и ударити на те Филистеје? А Господ рече Давиду: иди, и побићеш Филистеје и избавити Кеилу.
3. А Давиду рекоше људи његови: ево нас је страх овдје у Јудиној земљи, а шта ће бити кад пођемо у Кеилу, на око Филистејски.
4. Зато Давид опет упита Господа, а Господ му одговори и рече: устани, иди у Кеилу, јер ћу ја предати Филистеје у руке твоје.
5. Тада отиде Давид са својим људима у Кеилу, и удари на Филистеје, и отјера им стоку, и поби их љуто; тако избави Давид становнике Кеилске.
6. А кад Авијатар син Ахимелехов побјеже к Давиду у Кеилу, донесе собом оплећак.
7. Потом јавише Саулу да је Давид дошао у Кеилу; и рече Саул: дао га је Бог у моје руке, јер се затворио ушавши у град, који има врата и пријеворнице.
8. И сазва Саул сав народ на војску да иде на Кеилу и опколи Давида и људе његове.
9. Али Давид дознавши да му Саул зло кује, рече Авијатару свештенику: узми на се оплећак.
10. И рече Давид: Господе Боже Израиљев! чуо је слуга твој да се Саул спрема да дође на Кеилу да раскопа град мене ради.
11. Хоће ли ме Кеиљани предати у његове руке? хоће ли доћи Саул као што је чуо слуга твој? Господе Боже Израиљев! кажи слузи својему. А Господ одговори: доћи ће.
12. Опет рече Давид: Кеиљани хоће ли предати мене и моје људе у руке Саулове? А Господ одговори: предаће.
13. Тада се Давид подиже са својим људима, око шест стотина људи, и отидоше из Кеиле, и идоше куда могоше. А кад Саулу јавише да је Давид побјегао из Кеиле, тада он не хтје ићи.
14. А Давид се бављаше у пустињи по тврдијем мјестима, и намјести се на једном брду у пустињи Зифу. А Саул га тражаше једнако, али га Господ не даде у његове руке.
15. И Давид видећи да је Саул изашао те тражи душу његову, оста у пустињи Зифу, у шуми.
16. А Јонатан син Саулов подиже се и дође к Давиду у шуму, и укријепи му руку у Господу;
17. И рече му: не бој се, јер те неће стигнути рука цара Саула оца мојега; него ћеш царовати над Израиљем, а ја ћу бити други за тобом; и Саул отац мој зна то.
18. И учинише њих двојица вјеру пред Господом; и Давид оста у шуми, а Јонатан отиде кући својој.
19. Тада дођоше Зифеји к Саулу у Гавају, и рекоше: не крије ли се Давид код нас по тврдијем мјестима у шуми на брду Ехели надесно од Гесимона?
20. Сада дакле по свој жељи душе своје, царе, изиди, а наше ће бити да га предамо у руке цару.
21. А Саул рече: Господ да вас благослови, што ме пожалисте.
22. Идите сада и дознајте још боље и разберите и промотрите гдје се сакрио и ко га је ондје видио; јер ми кажу да је врло лукав.
23. Промотрите и видите сва мјеста гдје се крије, па опет дођите к мени кад добро дознате, и ја ћу поћи с вама; и ако буде у земљи, тражићу га по свијем тисућама Јудинијем.
24. Тада усташе и отидоше у Зиф прије Саула; а Давид и људи његови бијаху у пустињи Маону у равници надесно од Гесимона.
25. И Саул изиде са својим људима да га тражи; а Давиду јавише, те он сиђе са стијене и стаде у пустињи Маону. А Саул кад то чу, отиде за Давидом у пустињу Маон.
26. И Саул иђаше једном страном планине, а Давид са својим људима другом страном планине; и Давид хићаше да утече Саулу, јер Саул са својим људима опкољаваше Давида и његове људе да их похвата.
27. У том дође гласник Саулу говорећи: брже ходи; јер Филистеји ударише на земљу.
28. Тада се врати Саул не тјерајући даље Давида, и отиде пред Филистеје. Отуда се прозва оно мјесто Села-Амалекот.
Поглавље: 22 | Поглавље: 24
