Свето писмо Стари завет
Прва књига СамуиловаПоглавље 20. 1. А Давид побјеже из Најота у Рами, и дође и рече Јонатану: шта сам учинио? каква је кривица моја? и шта сам згријешио оцу твојему, те тражи душу моју?
2. А он му рече: сачувај Боже! нећеш ти погинути. Ево отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже; а како би то тајио од мене отац мој? Неће то бити.
3. А Давид заклињући се опет рече: отац твој зна добро да сам нашао љубав у тебе, па вели: не треба да дозна за ово Јонатан, да се не ожалости. Али тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, само је један корак између мене и смрти.
4. А Јонатан рече Давиду: шта жели душа твоја? Ја ћу ти учинити.
5. И Давид рече Јонатану: ево сјутра је младина, кад треба с царем да једем, пусти ме дакле да се сакријем у пољу до трећега вечера.
6. Ако запита за ме отац твој, ти реци: врло ми се молио Давид да отрчи у Витлејем град свој, јер је ондје годишња жртва свега рода његова.
7. Ако рече: добро, биће миран слуга твој; ако ли се разгњеви, знај да је зло наумио.
8. Учини дакле милост слузи својему, кад си вјеру Господњу ухватио са слугом својим; ако је кака кривица на мени, убиј ме сам, јер зашто би ме водио к оцу својему?
9. А Јонатан му рече: Боже сачувај; јер да дознам да је отац мој наумио зло да те задеси, зар ти не бих јавио?
10. А Давид рече Јонатану: ко ће ми јавити ако ти отац одговори што зло?
11. А Јонатан рече Давиду: ходи да изидемо у поље. И изидоше обојица у поље.
12. И Јонатан рече Давиду: Господе Боже Израиљев! кад искушам оца својега сјутра у ово доба или прекосјутра, и буде добро по Давида, ако не пошљем к теби и не јавим ти,
13. Нека Господ учини тако Јонатану и тако нека дода. Ако ли отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти јавити, и оправићу те, и отићи ћеш с миром; и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим.
14. А и ти, докле сам жив, чинићеш мени милост Господњу да не погинем;
15. И нећеш укратити милости своје дому мојему довијека, ни онда кад Господ истријеби све непријатеље Давидове са земље.
16. Тако Јонатан учини вјеру с домом Давидовијем говорећи: Господ нека тражи из руку непријатеља Давидовијех.
17. И још закле Јонатан Давида љубављу својом к њему, јер га љубљаше као своју душу
18. Потом рече му Јонатан: сјутра је младина, и питаће се за те, јер ће твоје мјесто бити празно.
19. А ти чекај до трећега дана, па онда отиди брзо и дођи на мјесто гдје си се био сакрио кад се ово радило, и сједи код камена Езила.
20. А ја ћу бацити три стријеле украј тога камена, као да гађам биљегу.
21. И ево послаћу момка говорећи му: иди, нађи стријеле. Ако речем момку: ето стријеле су за тобом овамо ближе, дигни их; тада дођи, добро је по те, и неће ти бити ништа, тако жив био Господ!
22. Ако ли овако речем момку: ето стријеле су пред тобом тамо даље; онда иди, јер те Господ шаље.
23. А за ове ријечи што рекосмо ја и ти, ево, Господ је свједок између мене и тебе довијека.
24. Потом се Давид сакри у пољу; и дође младина, и цар сједе за сто да једе.
25. А кад цар сједе на своје мјесто по обичају на мјесто код зида, Јонатан уста, а Авенир сједе до Саула, а мјесто Давидово бјеше празно.
26. И Саул не рече ништа онај дан, јер мишљаше, догодило му се штогод, те није чист, зацијело није чист.
27. А сјутрадан, други дан мјесеца, опет бјеше празно мјесто Давидово, а Саул рече Јонатану сину својему: зашто син Јесејев не дође на објед ни јуче ни данас?
28. А Јонатан одговори Саулу: врло ме је молио Давид да отиде до Витлејема,
29. Рекавши: пусти ме, јер породица наша има жртву у граду, и сам ми је брат заповједио; ако сам дакле нашао милост пред тобом, да отидем и видим браћу своју. Зато није дошао на царев објед.
30. Тада се разгњеви Саул на Јонатана, те му рече: неваљали и непослушни сине! зар ја не знам да си изабрао сина Јесејева себи на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци?
31. Јер, докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти ни царство твоје; зато пошљи сада и доведи га к мени, јер је заслужио смрт.
32. А Јонатан одговори Саулу оцу својему и рече му: зашто да се погуби? шта је учинио?
33. Тада се Саул баци копљем на њ да га убије. Тада видје Јонатан да је отац његов наумио убити Давида.
34. И уста Јонатан од стола гњеван, и ништа не једе други дан по младини; јер се забрину за Давида, што га отац осрамоти.
35. А кад би ујутру, изиде Јонатан у поље у вријеме како бјеше уговорио с Давидом, и с њим једно момче.
36. И рече момку својему: трчи да ми нађеш стријеле које ћу пустити. И момче отрча, а он пусти стријелу преко њега.
37. А кад дође момак до мјеста куда бјеше застријелио Јонатан, викну Јонатан за момком говорећи: није ли стријела даље напријед?
38. Још викну Јонатан за момком: брже, не стој. И момак Јонатанов покупи стријеле, и врати се господару својему.
39. Али момак не знаше ништа, само Јонатан и Давид знаху шта је.
40. И Јонатан даде оружје своје момку који бијаше с њим, и рече му: иди, однеси у град.
41. И кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде ничице на земљу, и поклони се три пута, и пољубише се, и плакаше обојица, а Давид особито.
42. И рече Јонатан Давиду: иди с миром, као што смо се заклели обојица именом Господњим рекавши: Господ да је свједок између мене и тебе и између мојега сјемена и твојега сјемена довијека.
43. И тако Давид уставши отиде, а Јонатан се врати у град.
Поглавље: 19 | Поглавље: 21
