Свето писмо Стари завет
Прва књига СамуиловаПоглавље 2. 1. И Ана се помоли и рече: развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења твојега.
2. Нема светога као што је Господ; јер нема другога осим тебе; и нема стијене као што је Бог наш.
3. Не говорите више поносито, и нека не излазе из уста ваших ријечи охоле; јер је Господ Бог који све зна, и он удешава намјере.
4. Лук јунацима сломи се, и изнемогли опасаше се снагом.
5. Који бијаху сити, наимају се за хљеб; а који бијаху гладни, нијесу више; и нероткиња роди седморо, а која имаше дјеце, изнеможе.
6. Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи.
7. Господ сиромаши, и богати; понижује, и узвишује.
8. Сиромаха подиже из праха, и из буњишта узвишује убогога да га посади с кнезовима, и даје им да наслиједе пријесто славе; јер су Господњи темељи земаљски, и на њима је основао васиљену.
9. Сачуваће ноге милијех својих, а безбожници ће умукнути у мраку; јер својом снагом неће човјек надјачати.
10. Који се супроте Господу, сатрће се; на њих ће загрмјети с неба; Господ ће судити крајевима земаљским, и даће снагу цару својему, и узвисиће рог помазанику својему.
11. Потом отиде Елкана у Рамат кући својој, а дијете служаше Господу пред Илијем свештеником.
12. А синови Илијеви бијаху неваљали, и не знадијаху за Господа.
13. Јер у тијех свештеника бјеше обичај према народу: кад ко приношаше жртву, долажаше момак свештеников док се кухаше месо с виљушкама трокраким у руци,
14. И забадаше у суд, или у котао, или у таву, или у лонац, и што се год набоде на виљушке узимаше свештеник. Тако чињаху свему Израиљу који долажаше у Силом.
15. Тако и прије него би запалили сало, дошао би момак свештеников, те би рекао човјеку који приношаше жртву: дај месо да испечем свештенику, јер ти нећу примити меса кухана, него сирово.
16. Ако би му тада човјек одговорио: нека се прво запали сало, па онда узми што ти год душа жели; он би рекао: не, него дај сада, ако ли не даш, узећу силом.
17. И гријех онијех младића бијаше врло велик пред Господом, јер људи не мараху за принос Господњи.
18. А Самуило служаше пред Господом још дијете у оплећку ланеном.
19. А мати му начини мали плашт и донесе му, и тако чињаше сваке године долазећи с мужем својим да принесе жртву годишњу.
20. А Илије благослови Елкану и жену његову говорећи: Господ да ти да порода од те жене за овога којега је дала Господу! И отидоше у своје мјесто.
21. И Господ походи Ану, и она затрудње и роди три сина и двије кћери. А дијете Самуило растијаше пред Господом.
22. А Илије бијаше врло стар, и чу све што чињаху синови његови свему Израиљу, и како спаваху са женама које долажаху гомилама на врата шатора од састанка.
23. И говораше им: зашто то радите? јер чујем зле ријечи о вама од свега народа.
24. Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи.
25. Кад човјек згријеши човјеку, судиће му судија; али кад ко згријеши Господу, ко ће молити за њ? Али не послушаше оца својега, јер Господ шћаше да их убије.
26. А дијете Самуило растијаше и бијаше мио и Господу и људима.
27. Тада дође човјек Божји к Илију, и рече му: овако вели Господ: не јавих ли се дому оца твојега, кад бијаху у Мисиру у кући Фараоновој?
28. И изабрах га између свијех племена Израиљевијех себи за свештеника да приноси жртве на олтару мојем и да кади кадом и носи оплећак преда мном, и дадох дому оца твојега све жртве огњене синова Израиљевијех?
29. Зашто газите жртву моју и принос мој, које сам заповједио да се приносе у шатору? и пазиш синове своје већма него мене, да се гојите првинама свијех приноса Израиља народа мојега?
30. Зато Господ Бог Израиљев каже: рекао сам доиста: дом твој и дом оца твојега служиће преда мном до вијека; али каже Господ: неће бити тако, јер оне ћу поштовати који мене поштују, а који мене презиру, биће презрени.
31. Гле, иду дани кад ћу одсјећи теби руку и руку дому оца твојега, да не буде старца у дому твојем.
32. И видјећеш невољу у шатору мјесто свега добра што је Господ чинио Израиљу; неће бити старца у дому твојем довијека.
33. А кога од твојих не истријебим испред олтара својега, онај ће остати да ти чиле очи и да ти се цвијели душа; и сав подмладак дома твојега умираће у најбољим годинама.
34. И ово да ти је знак што ће доћи на оба сина твоја, на Офнија и Финеса: у један дан погинуће обојица.
35. А себи ћу подигнути свештеника вјерна, он ће радити по срцу мојему и по души мојој; и сазидаћу му тврд дом, и он ће ходити пред помазаником мојим вазда.
36. И ко остане од дома твојега, доћи ће да му се поклони за сребрн новац и за комад хљеба, и говориће: прими ме у каку службу свештеничку да имам комад хљеба.
Поглавље: 1 | Поглавље: 3
