Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
Премудрости СоломоновеПоглавље 16. 1. Ради тога од себи сличних примјерно бише кажњени и од мноштва звјериња намучени.
2. А умјесто тог мучења обасуо си доброчинством народ свој за задовољење жеље припремио си храну чудног укуса - препелице,
3. како би они, такође жељни хране, због одвратности према ономе што им је послано, окренули се и од нужног задовољења, а ови, за мало поставши оскудни, добили да једу чудесну храну.
4. Јер је требало да на оне насилнике обавезно наиђе биједа, а овима само да се покаже како су се мучили непријатељи њихови.
5. Јер кад је оне снашла жестока јарост звјериња, и кад се истребљиваху уједима свирепих змија, није се до краја задржао гњев Твој:
6. за поуку бише мало смућени, имајући знамење спасења ради сјећања на заповијести Закона Твога;
7. јер који се обрнуо, није се исцјељивао оним што је видио, но Тобом Спаситељем свих.
8. А тиме си увјерио непријатеље наше да си Ти онај који избавља од сваког зла.
9. Јер док оне скакавци и муве побише уједима и не нађе се лијека души њиховој, пошто су били заслужили да их такви муче,
10. дотле синовима Твојим ни зуби отровних змија ништа не могоше; јер милост Твоја наиђе и исцијели их.
11. Бијаху утврђени у сјећању на ријечи Твоје и брзо се исцјељиваху, да не би упавши у дубину заборава лишили се Твојега доброчинства.
12. Јер их није лијечило ни биље ни мелем, него ријеч Твоја, Господе, која све исцјељује.
13. Јер Ти имаш власт живота и смрти, и низводиш до врата пакла и узводиш;
14. а човјек убија злобом његовом, изашли дух неће вратити, нити избавити душу одузету.
15. Од Твоје руке немогуће је побјећи;
16. јер који одбијају да Тебе познају, безбожници, снагом мишице Твоје бијени бише, чудним кишама и грaдом, и бурама гоњени неизбјежним, и огњем спаљивани.
17. А што је још чудније: у води која све гаси још више дејствоваше огањ, јер је свијет поборник праведницима.
18. Некад се пламен укроћивао да не сажеже животиње послане на безбожнике, да би они гледајући знали да су од Божијег суда гоњени;
19. некад опет и посред воде, преко моћи огња гореше, да уништи безакони пород земљин.
20. Намјесто тога анђелском храном хранио си народ свој и приготовљени хљеб послао си им с небеса без напора, који је сваку сласт у себи имао и угађао свачијем укусу.
21. Јер лице Твоје откривало је сладост Твоју дјеци, по жељи онога коме је приношен мијењао се у оно у шта је ко хтио.
22. Снијег и лед одолијеваху огњу и не растапаху се, како би познали да плодове непријатељске истребљиваше пламен огњени, у граду и кишама блистајући.
23. А ово опет да би се хранили праведници, сакрио је и сопствену силу.
24. Јер твар која Теби Творцу служи, испружа се на казну против неправедника и окреће на доброчинство онима који се у Тебе надају.
25. Ради тога и онда када се у све мијењала, свехранитељки благодати је служила, по вољи потребитих,
26. да се науче синови Твоји, које си заволио, Господе, да човјека храни не рађање плодова, но ријеч Твоја оне који у Тебе вјерују чува.
27. Јер оно што огањ не сажиже просто обасјано малим сунчевим зраком се топи,
28. да би било знано како треба похитати прије сунца на благодарење Теби, и при изласку свјетлости са Тобом се срести;
29. а неблагодарнога надање као зимско иње ће се истопити и просути се као вода непотребна.
Поглавље: 15 | Поглавље: 17
