Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
ТовитПоглавље 5. 1. И одговори му Товија: “Оче мој, испунићу све, што си ми завештао;
2. али како могу добити сребро, не познајући тог човека?”
3. Тада му отац даде признаницу и рече: “Нађи себи човека, који ће путовати заједно са тобом; ја ћу му давати плату, док сам жив, и идите по сребро.”
4. И пође он тражити човека и сусрете Рафаила. То је био Анђео, али он не знаде
5. и рече му: “Можеш ли ти ићи самном у Рагу Мидијску и знаш ли где је то место?”
6. Анђео одговори: “Могу ићи са тобом и пут познајем; ја сам већ био код Гаваила, брата нашег.”
7. И рече му Товија: “Причекај ме, хоћу да кажем оцу својему.”
8. И овај му рече: “Иди, не оклевај толико.”
9. И оде и рече оцу: “Ево ја нашао себи сапутника.” Отац рече: “Доведи га да видим из ког је племена и да ли је поуздан да ти буде сапутник.”
10. И позва га, и он уђе и поздравише један другога.
11. Товит упита: “Кажи ми, брате, од ког си ти племена и чијег си рода?”
12. Он одговори: “Да ли тражиш племена и рода или најамника који ће поћи са твојим сином?” И рече му Товит: “Брате, ја хоћу да знам од ког си рода и како ти је име.”
13. Он рече: “Ја сам Азарија из рода Ананија великог, од браће твоје.”
14. Тада му Товит рече: “Брате, добро си дошао и не љути се на мене за то што упитах за племе твоје и род твој. Ти си ми брат, од честитог и доброг рода. Познавао сам Ананију и Јонафана, синове Семеја великог; ми смо заједно ишли у Јерусалим на поклоњење, са првородом и десетинама што са земље произведосмо, јер не пођосмо за заблудама браће наше: ти си, брате, од доброга корена!
15. Реци ми, какву плату тражиш да дам теби? Даћу ти драхму на дан и све потребштине за тебе и сина мога,
16. и још ћу додати на ту плату, ако се вратите сретно.”
17. Тако се и договорише. Тада рече Товији: “Спреми се за пут, и идите са срећом.” И припреми син његов све потребно за пут. И рече му отац: “Иди са овим човеком, жив да је Бог на небесима, да благослови пут ваш, и Анђео Његов да путује заједно са вама!” - И отправи их обојицу, заједно са псом младића.
18. Ана, мати његова, заплака и рече Товиту: “Зашто си послао сина нашег? Није ли он био у рукама нашим када је проходавао пред нама?
19. Не додаји сребра сребру; нека оно буде као смеће у поређењу са сином нашим!
20. Јер је живот који је дат нама од Господа, довољан за нас.”
21. Товит јој рече: “Не брини се, сестро; вратиће се он здрав, и очи твоје ће га видети,
22. јер ће са њим да путује и добри Анђео; пут његов ће бити успешан, и вратиће се здрав.”
Поглавље: 4 | Поглавље: 6
