Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
ТовитПоглавље 3. 1. Тада у болу своме, ја заплаках моливши се и говорећи:
2. “Праведан си Ти, Господе, и сва дела Твоја и сви путеви Твоји – милост и истина, и судом истинитим и праведним судиш Ти вавек!
3. Спомени ме и смилуј ми се: и не казни ме за грехе моје и заблуде моје и отаца мојих, које смо сагрешили пред Тобом!
4. Јер не послушаше они заповести Твоје, и Ти нас преда на разграбљење и затвор и смрт, и осрамоти нас пред свим народима, међу којима смо расејани.
5. И, ваистину, многи су и праведни судови Твоји – које радиш због грехова мојих и греха отаца мојих, због тога што не испуњаваше заповести Твоје и не поступаше по правди пред Тобом.
6. Тако, ради са мном, што је Теби благоугодно; позови и узми дух мој, да би се ја ослободио и вратио у земљу, јер је мени боље умрети, него живети, пошто чух лажљиве критике, и дубока је туга у мени! Заповеди да ме ослободе од моје жалости у обитељ вечну и не окрећи лица Твог од мене.”
7. Тог истог дана десило се да Сара, кћер Рагуилова, у Екбатану Мидијском трпеше укоре од служавки оца свога,
8. зато што је била обећана седморици мужева, али Асмодеј, зли дух, усмрћаваше их, пре него што су они били са њом, као са женом. Оне јој говораше: “Зар не знаш да ти задављујеш мужеве твоје? Већ седморицу си имала, а не назва се именом ни једног од њих.
9. Зашто нас тучеш због њих? Они су мртви: иди и ти за њима, да не видимо твога сина или кћери твоје никада!”
10. Послушавши то, она се веома ражалости, тако да је решила и да одузме себи живот, али помисли: “Ја сам једна у оца мојега; ако то урадим, обесчастићу га и одвести старост његову од туге у гроб.”
11. И поче она да се моли код прозора: “Благословен си Ти, Господе Боже мој, и благословено је име Твоје свето и славно вавек: да благосиљају Тебе сва створења Твоја вавек!
12. И сада се Теби, Господе, окрећу очи моје и лице моје,
13. молим ти се да ме узмеш са земље и не дозволи да слушам прекоре ове!
14. Ти знаш, Господе, да сам чиста од свакога греха са мужем
15. и да нисам обесчастила име моје, ни имена оца мојега на земљи ропства мојега; ја јединица у оца мојега, и нема у њега сина, који би га наследио, ни брата блискога, ни сина братовљевог, за кога би чувала себе да му будем жена; већ седморица мужева мојих погибоше. За чега ми је живети? А ако Теби није угодно да узмеш мој живот, заповеди да ми укажу поштовање и милост, да не слушам више прекоре!”
16. И услишена би молитва обога пред славом великога Бога, и послат би Рафаило да их обоје излечи:
17. да скине беле наслаге са Товитових очију и Сару, кћер Рагуилову, да ожени са Товијом, сином Товитовим, и свеже Асмодеја, злога духа; јер Товија беше предодређен да је има. И тог истог тренутка, Товит вративши се, уђе у дом свој, а Сара, кћер Рагуилова, сиђе из горње собе своје.
Поглавље: 2 | Поглавље: 4
