Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
ТовитПоглавље 2. 1. Када се вратих дому својему, вратише ми жену моју Ану, и сина мога Товија, на празник педесетнице, свети празник седам седмица, припремише ми добро јело и ја седох да једем.
2. Видевши превише хране рекох сину својему: “Иди и доведи, кога нађеш да је бедан у браће наше, који помиње Господа, а ја ћу да те чекам.”
3. Али дође он назад и рече: “Оче мој, један из нашега племена удављен је и бачен на тржници.”
4. Тада ја, пре него почех јести, скочих и склоних тело на скровито место до сумрака.
5. Вративши се, опрах се и поједох јело и хлеб свој са тугом.
6. И сетих се пророчанства Амоса, како је он рекао: “Празници ваши ће се претворити у жалост, и све радости ваше – у плач.”
7. И ја заплаках. Када зађе сунце, отишао сам, ископао гроб, и сахранио га.
8. Суседи моји су ми се смејали и говорили: “Он се не боји више да ће пострадати за то што ради; већ је бежао, а ево га опет сахрањуе мртве.”
9. Те исте ноћи, вративши се после погреба и пошто сам био нечист, легох да спавам поред зида дворишта, и лице ми беше непокривено.
10. И нисам приметио , да су на зиду били врапци. Како ми очи нису биле покривене, врапчји измет паде на моје очи створивши бели покров на очима мојим. Отиђох код лекара, али ми они не могоше помоћи. Ахиахар се побрину за мене док не оде код Елимаида.
11. А потом жена моја Ана заради новац радећи
12. и шаљући производе богатим људима, који јој даваше плату и једном као приде дадоше козу.
13. Када je донесе мени, она поче да блеји; и ја упитах жену: “Откуда ти коза? Да ли је украдена? Врати је ономе ко је власник! Јер није дозвољено јести украдено.”
14. Она одговори: “То ми је дар поврх плате”. Али, ја јој не веровах и рекох јој опет да је врати власнику , коме припада, и разгњевих се на њу. А она ми одговори опет: “Где су милостиња твоја и праведна дела? Ти изгледа знаш све!”
Поглавље: 1 | Поглавље: 3
