Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
ТовитПоглавље 10. 1. Товит, отац његов, бројао је сваки дан. И када се навршише дани за пут, а они не дођоше,
2. Товит рече: “Да их нису задржали? Или је умро Гаваило, и нема никога да им да сребро?”
3. И веома се забрину.
4. Жена његова рече му: “Погибе син наш, зато не долази.” И поче плакати за њиме и говорити:
5. “ништа ме више не занима, сине мој, зато што сам те пустила, светлост очију мојих!”
6. Товит јој говораше: “Ћути, не брини, добро је он.”
7. А она му рече: “Ћути ти, не обмањуј ме, погинуло је дете моје.” - И свакога дана је излазила на пут за град, којим су отишли; дању није ништа јела, а ноћу није престајала да плаче за својим сином Товијом, док се не оконча четрнаест дана свадбе, за које га је Рагуило заклео да проведе тамо. Тада Товија рече Рагуилу: “Пусти ме, јер се отац мој и мајка моја не надају више да ће ме икада видети.”
8. А таст му рече: “Остани код мене, ја ћу поћи оцу твојему, и известити га о теби.”
9. А Товија одговори: “Не, пусти ме к оцу мојему.”
10. И устаде Рагуило и даде му Сару, жену његову, и половину имања, робова и стоке и сребра,
11. и благословивши их, отпрати и рече: “Децо! Да вас благопоспеши Бог небески, пре него ја умрем.”
12. Потом рече кћери својој: “Поштуј твога свекра и свекрву; јер су они – родитељи твоји; желим да чујем добре вести о теби.” И целива је. А Една рече Товији: “Драги брате, да вас не напушта Господ небески и дозволи ми да видим децу Сарину, кћери моје, да би се и ја порадовала пред Господом. И ево, дајем ти кћер моју на чување; не жалости је.”
13. После тога испратише Товију, благосиљајући Бога, да Он благослови пут његов, и он благослови Рагуила и Едну, жену његову. И продужише путем, док не дођоше близу Ниневије.
Поглавље: 9 | Поглавље: 11
