Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
ТовитПоглавље 1. 1. Књига, прича Товитова, сина Товилова, Ананилова, Адуилова, Гаваилова, из племена Асилова, племена Нефталимова,
2. Који у дане Аирскога цара Енемесара узет беше у ропство у Фисву, која је јужно од Кидије Нафталимове, у Галилеји, више Асира. Ја, Товит, у све дане живота мога ходах по путевима истине и правде,
3. и многа добра дела милосрђа починих браћи својој и народу, који дође заједно са мном у земљу Асирску, у Ниневију.
4. Када сам живео у земљи мојој, у земљи Израиљевој, док сам још био млад, цело племе Нефталима, оца мојега, напустило је наш дом Јерусалим, изабран од свих племена Израиљевих, да би сва племена тамо приносила жртве, где је освећени храм Свевишњега изграђен за све генерације заувек.
5. Сва племена која отпадоше приносише жртве Ваалу, телад, и тако и дом Нефталима, оца мојега.
6. Ја сам често одлазио у Јерусалим у дане празника, као што је и прописано свом Израиљу законом вечним, са првим плодовима, десетином произведеном на земљи, и са првим овцама,
7. и давао сам то свештеницима, синовима Аароновим, за олтар: десетину свих производа давао синовима Левијевим, који служише у Јерусалиму; другу десетину бих продао, и сваке године потрошио у Јерусалиму;
8. трећу десетину бих дао коме и следује, како би ми наредила Девора, мати оца мојега, јер сам ја остао сироче после оца мојега.
9. Када сам порастао, узео сам за жену Ану, од очевог рода, са којом добих сина Товија.
10. Када сам одведен у ропство у Ниневију, сва браћа моја и из племена мога једоше храну незнабожачку,
11. а ја суздржах душу своју и не једох,
12. јер спомињах Бога свога свом душом својом.
13. И дарова ми Свевишњи милости и благовиђења у Енемесара, и ја постадох његов намесник;
14. и ишао сам у Мидију, и дао на чување Гаваилу, брату Гавријеву, у Раги Мидијској, десет таланта сребра.
15. Када умрје Енемесар, уместо њега постаде цар син његов Сенахирим, и путеви постадоше несигурни, и ја више нисам ишао у Мидију.
16. У дане Енемесара сам урадио многа милосрђа браћи својој:
17. гладнима давао хлеба свога, голима одећу своју, и ако би видео неког из племена свога умрлог и баченог изван зидина Ниневије, сахранио бих га.
18. Тајно бих сахрањивао оне које би погубио краљ Сенахирим, а који бежаше из Јудеје. А он многе погуби у гневу своме. # Када би послао војску своју, тела не би нашао.
19. Један човек из Ниневија оде цару и исприча му да их ја схарањујем, и ја се сакрих. Када сазнах да ме траже, да ме убију, ја побегох из града.
20. И одузеше сву имовину моју, и не остаде ми ништа, сем жене моје Ане и сина Товија.
21. Али, не прође ни педесет дана а његова два сина га убише и побегоше на гору Араратску. И уместо њега за цара дође син његов Сахердан, који постави Ахиахара, сина брата мојега Анаила, као намесника над целим царством и над свом администрацијом.
22. И заузе се за мене Ахиахар, и ја се вратих и Ниневију. Ахијахар беше носилац чаше, чувар знамења, и управитељ администрације, јер га Сахердан постави за другога до себе; он беше син брата мојега.
(Превод са Руске синодалне верзије из 1876. године, МиА.)
Поглавље: 2
