Свето писмо Стари заветДевтероканонске књиге
1. ЈездринаПоглавље 4. 1. И поче говорити други, говоривши о сили царевој.
2. О људи! Нису ли силни људи, кји владају земљом и морем и свим што је у њима?
3. Цар је јачи и господари над њима и наређује им, и у свему, што би он рекао њима, они ће се повиновати.
4. Ако каже, да заратују један против другога, они ће испунити; ако их пошаље против непријатеља, они иду и руше горе и стење и куле,
5. и убијају и бивају убијени, али не крше речи царске; ако победе, све доносе цару, што добију као плен, и све остало.
6. А они, који не иду у ратове и битке, него обрађују земљу, после сеју, сабиру жетву, такође приносе цару
7. и, приморавају један другог, да плаћају цару данак.
8. А он је један, ако каже убиј – они убију; ако каже ослободи – они ослободе, каже нека буде – оно бива;
9. каже опустошите – они опустоше; каже градите – они граде; каже сеците – они секу; каже посадите – они посаде;
10. и сав народ његов и војска његова повинава се њему. Поред тога, он се одмара, једе и пије и спава,
11. а они страже око њега и не могу никуд отићи и радити посао свој, и не могу не послушати га.
12. О људи! Није ли силнији од свега цар, када се тако повинавају њему? – И заћута.
13. Трећи је, онај који ће говорити о женама и о истини, - тај беше Зоровавељ, - поче говорити:
14. О људи! Није ли велик цар, и многи од људи, и није ли силно вино? Али ко господари над њима и влада њима? Нису ли то жене?
15. Жене су родиле цара и сав народ, који влада морем и земљом;
16. и од њих се родише и они који саде виноград, из ког се прави вино;
17. оне праве одећу за људе и доносе украсе људима, и људи не могу бити без жена.
18. Ако сабиру злато и сребро и свакојаке драгоцености, а после угледају једну жену, добру у лицу и лепу,
19. оставиће све, устремиће се на њу, отворити уста, гледати је, и све више се прилепљивати ка њој, као ка злату и сребру и ка свакој другој ствари.
20. Човек оставља оца који га васпитава и земљу своју и прилепљује се ка жени својој,
21. и код жене оставља душу, и не спомиње ни оца, ни мајку, ни земљу своју.
22. И због тога морамо да разумемо, да жене господаре над вама. Не подижете ли ви тешко и не напрежете ли се силно, и не дајете ли и не приносите ли све женама?
23. Узме човек мач свој и оде, како би ишао путем и отимао и крао, и пловио по мору и рекама,
24. лава сусреће, и по тами се скита; али што украде, отме и зграби, носи то ка љубљеној.
25. И више љуби човек жену своју, него оца и мајку.
26. Многи сиђоше са ума због жена и постадоше робови због њих.
27. Многи погибоше и падоше са пута и сагрешише због жена.
28. Како да не поверујете мени? Није ли велик цар у власти својој? Не боје ли се све земље да га додирну?
29. Видео сам ја њега и Апамину, кћер славног Вартака, царску наложницу, која седи са десне стране цара;
30. она скиде венац са главе цара и стави га на себе, а левом руком удари цара по образу.
31. И при свему томе цар гледаше у њу, отворених уста: ако се она смешила њему, смешио се и он; ако се она расрдила на њега, он ласкаше њој, како би се помирила са њим.
32. О људи! Како нису силне жене, када тако поступају они?
33. Тада цар и велможе погледаше један на другога, а он поче говорити о истини.
34. О људи! Нису ли силне жене? Велика је земља, и високо небо, и брзо је у свом току сунце, јер оно у један дан обиђе око неба и опет се враћа на своје место.
35. Није ли велик Тај, Који постави то? И истина је велика и силнија од свега.
36. Сва земља призива истину, и небо је благосиља, и сва дела се тресу и трепте пред њом. И нема у њој неправде.
37. Неправедно је вино, неправедан је цар, неправедне су жене, неправедни су сви синови човечији, и сва њихова дела су таква, и нема у њима истине, и они гину у неправди својој;
38. а истина преживљава и остаје силном вавек, и живи и влада у веке века.
39. И нема у ње лицемерја и раздвајања, него чини она праведно, удаљавајући се од свега неправедног и злог, и све одобрава дела њена.
40. И нема на суду њеном ничег неправог; она јесте сила и царство и власт и величина у све веке: благословен је Бог истине!
41. И престаде говорити: И сви проговорише тада и рекоше: Велика је истина и силнија од свега.
42. Тада му цар рече: Тражи, шта хоћеш, и више од написаног, и даћу ти, јер си се показао мудрим, и седећеш поред мене и бићеш назван рођаком мојим.
43. Тада рече он цару: Сети се обећања, дано теби оног дана, када си добио царство твоје, да ћеш саградити Јерусалим
44. и одаслати све сасуде, узете из Јерусалима, које одабра Кир, када даде завет да ће разорити Вавилон и обећа послати их тамо.
45. А ти обећа изградити храм, који спалише Идумеји, када Јудеја би опустошена од Халдејаца.
46. И о том истом сада ја молим тебе, господине царе, и молим те, и у томе је величина твоја: молим те да испуниш обећање, које ти устима твојим обећа Цару Небескоме испунити.
47. Тада цар Дарије устаде и целиваше га и написа му писма ка свим управницима и начелницима области и војсковођама и сатрапима, како би они пропустили њега и све са њим, који ће ићи да граде Јерусалим.
48. Такође написа писма ка свим помесним начелницима у Келе-Сирији и Феницији и који се налазише на Ливану, како би довозили са Ливана у Јерусалим кедрово дрвеће и помагали му да направи град.
49. Писаше о слободи за све Јудејце, отправљајући их из царства у Јудеју, како нико од оних који имају власт, обласни начелник и сатрап и управник, не би долазили на врата њихова,
50. него да цела земља, којом они владају, изузета буде од давања, и да Идумеји напусте насеља Јудеја, којима они владају;
51. такође, да се за изградњу храма сваке године да двадесет таланата, док не буде саграђен;
52. и за приношења на жртвеник свакодневних паљеница, поред седамнаест прописаних, да се да још десет таланата годишње;
53. и да се свим отправљенима из Вавилона, дадне слобода да подижу град, како њима, тако и потомцима њиховим и свим свештеницима, који пођу.
54. Писаше такође и о подршци и о свештеничкој одећи, у којој служе.
55. Написа да се да подршка и левитима до тог дана, када се заврши храм и саграђен буде Јерусалим;
56. и свим, чуварима града, предвиди да се дадне плата и животне намирнице.
57. Посла и све сасуде, које однесе Кир из Вавилона; и све, што рече да ће урадити Кир, и он рече да ће испунити и послати у Јерусалим.
58. И када оде младић, он усмери лице своје на небо према Јерусалиму, узхвали Цара Небеског и рече:
59. Од Тебе је победа и од Тебе је мудрост, и Твоја је слава, а ја сам Твој роб.
60. Благословен си Ти, који ми подари мудрости, и захваљујем се Теби, Господе Боже отаца наших.
61. И узевши писма, оде и дође у Вавилон и објави свој браћи својој.
62. И они узхвалише Бога отаца својих за то, што им дароваше слободу и ослобађање
63. да оду и изграде Јерусалим и храм, на којем је написано име Његово. И ликоваше са музиком и весељем седам дана.
Поглавље: 3 | Поглавље: 5
