Свето писмо Стари завет
Књига о судијамаПоглавље 21. 1. А синови Израиљеви бијаху се заклели у Миспи рекавши: ниједан између нас да не да кћери своје за жену сину Венијаминову.
2. Зато отиде народ к дому Божијему, и осташе ондје до вечера пред Богом, и подигавши глас свој плакаше врло,
3. И рекоше: зашто се, Господе Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу, данас да нестане једнога племена из Израиља?
4. И сјутрадан урани народ, и начини ондје олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне.
5. Тада рекоше синови Израиљеви: има ли ко да није дошао на збор из свијех племена Израиљевијех ка Господу? Јер се бијаху тешко заклели за онога ко не дође у Миспу ка Господу рекавши: да се погуби.
6. Јер се синовима Израиљевијем сажали за Венијамином братом њиховијем, и рекоше: данас се истријеби једно племе из Израиља.
7. Шта ћемо чинити с онима што су остали да би имали жене, кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери својих за жене?
8. Па рекоше: има ли ко из племена Израиљевијех да није дошао у Миспу ка Господу? и гле, не бјеше дошао на војску, на збор, нико из Јависа Галадова.
9. Јер кад се народ преброји, гле, не бјеше ондје ниједнога од онијех који живе у Јавису Галадову.
10. Зато посла збор онамо дванаест тисућа храбријех људи, и заповједи им говорећи: идите и побијте становнике у Јавису Галадову оштријем мачем и жене и дјецу.
11. Ово ћете дакле учинити: све мушкиње и све женскиње што је познало човјека побијте.
12. И нађоше међу становницима Јависа Галадова четири стотине дјевојака, које не бјеху познале човјека, и доведоше их у око у Силом, који је у земљи Хананској.
13. Тада посла сав збор, те говорише синовима Венијаминовијем који бјеху у стијени Римону, и објавише им мир.
14. Тако се вратише синови Венијаминови у то вријеме, и дадоше им жене које оставише у животу између жена из Јависа Галадова; али их не бјеше доста за њих.
15. А народу бјеше жао Венијамина што Господ окрњи племена Израиљева.
16. Па рекоше старјешине од збора: шта ћемо чинити с овима што су остали да би имали жене? јер су изгинуле жене у племену Венијаминову.
17. Потом рекоше: нашљедство Венијаминово припада онима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.
18. А ми им не можемо дати жена између кћери својих; јер су се заклели синови Израиљеви рекавши: да је проклет ко да жену синовима Венијаминовијем.
19. Потом рекоше: ево, годишњи је празник Господњи у Силому, који је са сјевера Ветиљу, к истоку, на путу који иде од Ветиља у Сихем, и с југа Левони.
20. И заповједише синовима Венијаминовијем говорећи: идите, и засједите по виноградима.
21. И пазите: па кад изиду кћери Силомске да играју, изидите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери Силомских; и идите у земљу Венијаминову.
22. А кад дођу оци њихови или браћа њихова к нама да се суде, ми ћемо им казати: смилујте им се нас ради, јер у овом рату нијесмо заробили жене за свакога њих; а ви им нијесте дали, и тако нећете бити криви.
23. Тада синови Венијаминови учинише тако, и доведоше жене према броју свом између играчица које отеше, и отишавши вратише се на нашљедство своје, и сазидаше опет градове и населише се у њима.
24. И тако разидоше се синови Израиљеви оданде у оно вријеме сваки у своје племе и у породицу своју, и отидоше оданде сваки на своје нашљедство.
25. У оно вријеме не бјеше цара у Израиљу; сваки чињаше што му бјеше драго.
Поглавље: 20 | 