Свето писмо Стари завет
Пета књига МојсијеваПоглавље 32. 1. Слушај, небо, говорићу; и земља нека чује говор уста мојих.
2. Нека се спусти као дажд наука моја, и нека падне као роса говор мој, као ситан дажд на младу траву и као крупан дажд на одраслу траву.
3. Јер ћу јављати име Господње; величајте Бога нашега.
4. Дјело је те стијене савршено, јер су сви путови његови правда; Бог је вјеран, без неправде; праведан је и истинит.
5. Они се покварише према њему; њихово неваљалство није неваљалство синова његовијех; то је род зао и покварен.
6. Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? није ли он отац твој, који те је задобио? он те је начинио и створио.
7. Опомени се негдашњих дана, погледајте године свакога вијека; питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.
8. Кад вишњи раздаде нашљедство народима, кад раздијели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих.
9. Јер је дио Господњи народ његов, Јаков је уже нашљедства његова.
10. Нађе га у земљи пустој, на мјесту страшну гдје бучи пустош; води га унаоколо, учи га и чува као зјеницу ока својега.
11. Као што орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим,
12. Тако га Господ вођаше, и с њим не бјеше туђега бога;
13. Вођаше га на висине земаљске да једе род пољски, и даваше му да сиса мед из стијене и уље из тврдога камена,
14. Масло од крава и млијеко од оваца с претилином од јагањаца и овнова Васанских и јараца, са срцем зрна пшеничних; и пио си вино, крв од грожђа.
15. Али се Израиљ угоји, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стијену спасења својега.
16. На ревност раздражише га туђим боговима, гадовима разгњевише га.
17. Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нијесу знали, новим, који из близа дођоше, којих се нијесу страшили оци ваши.
18. Стијену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога створитеља својега.
19. Кад то видје Господ, разгњеви се на синове своје и на кћери своје,
20. И рече: сакрићу од њих лице своје, видјећу какав ће им бити пошљедак, јер су род покварен, синови у којима нема вјере.
21. Они ме раздражише на ревност онијем што није Бог, разгњевише својим таштинама; и ја ћу њих раздражити на ревност онијем који није народ, народом лудијем разљутићу их.
22. Јер се огањ разгорио у гњеву мојем, и горјеће до најдубљега пакла; спалиће земљу и род њезин, и попалиће темеље брдима.
23. Згрнућу на њих зла, стријеле своје побацаћу на њих.
24. Глад ће их циједити, врућице и љути помори прождираће их; и зубе звјерске послаћу на њих и јед змија земаљских.
25. Споља ће их убијати мач, а по клијетима страх, и момка и дјевојку, дијете на сиси и сиједа човјека.
26. Рекао бих: расијаћу их по свијем угловима земаљским, учинићу да нестане спомена њихова између људи,
27. Да ми није до мржње непријатељеве, да се не би непријатељи њихови понијели и рекли: рука се наша узвисила, а није Господ учинио све ово.
28. Јер су народ који пропада са својих намјера, и нема у њих разума.
29. Камо да су паметни, да разумију ово, и гледају на пошљедак свој!
30. Како би један гонио тисућу а двојица тјерала десет тисућа, да их није стијена њихова продала и Господ их предао?
31. Јер стијена њихова није као наша стијена; непријатељи наши нека буду судије.
32. Јер је чокот њихов од чокота Содомскога и из поља Гоморскога; грожђе је њихово грожђе отровно, пуца су му горка.
33. Вино је њихово отров змајевски, и љути јед аспидин.
34. Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим?
35. Моја је освета и плата, у своје вријеме попузнуће нога њихова, јер је близу дан пропасти њихове, и иде брзо што ће их задесити.
36. Судиће Господ народу својему, и жао ће му бити слуга његовијех, кад види да је прошла снага и да нема ништа ни од ухваћенога ни од остављенога.
37. И рећи ће: гдје су богови њихови? стијена у коју се уздаше?
38. Који сало од жртава његовијех једоше и пише вино од наљева њиховијех. Нека устану и помогну вам, и нека вам буду заклон.
39. Видите сада да сам ја, ја сам, и да нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцјељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке.
40. Јер подижем к небу руку своју и кажем: ја сам жив довијека.
41. Ако наоштрим сјајни мач свој и узмем у руку суд, учинићу освету на непријатељима својим и вратићу онима који мрзе на ме.
42. Опојићу стријеле своје крвљу, и мач ће се мој најести меса, крвљу исјеченијех и заробљенијех, кад почнем освету на непријатељима.
43. Веселите се народи с народом његовијем, јер ће покајати крв слуга својих, и осветиће се непријатељима својим, и очистиће земљу своју и народ свој.
44. И дође Мојсије и изговори све ријечи пјесме ове народу, он и Исус син Навин.
45. А кад изговори Мојсије све ријечи ове свему Израиљу,
46. Рече им: привијте срце своје к свијем ријечима које вам ја данас засвједочавам, и казујте их синовима својим да би држали све ријечи овога закона и творили их.
47. Јер није празна ријеч да за њу не марите, него је живот ваш; и том ћете ријечју продуљити дане своје на земљи, у коју идете преко Јордана да је наслиједите.
48. У исти дан рече Господ Мојсију говорећи:
49. Изиди на ову гору Аваримску, на гору Навав, која је у земљи Моавској према Јерихону, и види земљу Хананску коју дајем синовима Израиљевијем у државу.
50. И умри на гори на коју изидеш, и прибери с к роду својему, као што је умро Арон брат твој на гори Ору и прибрао се к роду својему.
51. Јер ми згријешисте међу синовима Израиљевијем на води од свађе у Кадису, у пустињи Сину, што ме не прослависте међу синовима Израиљевијем.
52. Пред собом ћеш видјети земљу, али нећеш у њу ући, у земљу коју дајем синовима Израиљевијем.
Поглавље: 31 | Поглавље: 33
