Свето писмо Нови завет
Дела светих апостола1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 Поглавље 16. (Зачало 37). 1. Затим стиже у Дерву и Листру, и гле, ондје бјеше неки ученик, по имену Тимотеј, син жене неке Јудејке вјернице и оца Јелина;
2. За њега добро свједочаху браћа која бијаху у Листри и у Иконији.
3. Овога хтједе Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бијаху у оним мјестима, јер сви знадијаху оца његова да бјеше Јелин.
4. И кад пролажаху по градовима, учише их да држе правила која утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму.
5. Тако се Цркве утврђиваху у вјери и број њихов се повећаваше сваки дан.
6. А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити реч у Азији.
7. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти.
8. И кад прођоше Мизију, сиђоше у Троаду.
9. И Павлу се показа виђење ноћу: бјеше неки човјек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам!
10. А кад видје виђење, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, јер разумјесмо да нас је Господ позвао да им проповедамо јеванђеље.
11. Кад се пак одвезосмо из Троаде, стигосмо право на Самотрак, и сутрадан у Неапољ,
12. А оданде у Филипе, које су први град онога дела Македоније, насеобина римска. У томе граду остадосмо неколико дана,
13. И у дан суботни изиђосмо ван града на реку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале.
14. И нека богобојазна жена, по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатира, слушаше; њој Господ отвори срце да пази на оно што говори Павле.
15. А кад се крсти она и дом њезин, замоли нас говорећи: Ако сматрате да вјерујем у Господа, уђите у мој дом и останите. И принуди нас.
(Зачало 38). 16. Догоди се пак кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима.
17. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: „Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења."
18. И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: „Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње!" И изиђе у тај час.
19. А када видеше њени господари да изађе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.
20. И кад их доведоше војводама, рекоше: „Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су,
21. И проповедају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани."
22. И слеже се народ на њих, и војводе им раздреше хаљине, и заповедише да их шибају.
23. И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува.
24. Примивши такву заповест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.
25. А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху.
26. Одједном пак настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.
27. А кад се пробуди тамничар и виде отворена врата тамничка, извади нож и хтеде да се убије, мислећи да су сужњи побегли.
28. А Павле повика јаким гласом говорећи: „Не чини себи зла никаква, јер смо сви овде!"
29. А он заискавши светиљку улете и дрхтећи паде пред Павла и Силу;
30. И извевши их напоље рече: „Господо, шта ми треба чинити да се спасем?"
31. А они рекоше: „Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој."
32. И говораху му реч Господњу, и свима у дому његову.
33. И узевши их у онај час ноћи опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови.
34. И уведе их у свој дом и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога.
35. А кад настаде дан, војводе послаше служитеље говорећи: Пусти оне људе.
36. А тамничар јави ове речи Павлу: Послаше војводе да будете пуштени. Сад, дакле. изиђите и идите с миром.
37. А Павле им рече: Избише нас јавно без суда, људе Римљане, бацише у тамницу; и сад хоће тајно да нас пусте? Не тако, него сами нека дођу и изведу нас.
38. А служитељи казаше војводама ове речи: и уплашише се кад чуше да су Римљани.
39. И дошавши извинише им се, и кад их изведоше, мољаху да отиђу из града.
40. А кад изиђоше из тамнице, дођоше Лидији, и видевши браћу утешише их, и отидоше.
Поглавље: 15 | Поглавље: 17
