Свето писмо Стари завет
Књига пророка ЈонеПоглавље 4. 1. А Јони би врло недраго, и расрди се.
2. И помоли се Господу и рече: Господе! не рекох ли то кад још бијах у својој земљи? зато шћах прије побјећи у Тарсис; јер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем, и кајеш се ода зла.
3. Сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умријети него живјети.
4. А Господ рече: је ли добро што се срдиш?
5. И Јона изиде из града, и сједе с истока граду, и начини ондје колибу, и сјеђаше под њом у хладу да види што ће бити од града.
6. А Господ Бог заповједи, те узрасте тиква над Јоном да му буде сјен над главом да му поможе у муци његовој; и Јона се обрадова тикви веома.
7. Потом заповједи Бог, те дође црв у зору сјутрадан, и подгризе тикву, те усахну.
8. И кад ограну сунце, посла Бог сух источни вјетар; и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеље да умре говорећи: боље ми је умријети него живјети.
9. А Бог рече Јони: је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: добро је што се срдим до смрти.
10. А Господ му рече: теби је жао тикве, око које се нијеси трудио, и које нијеси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде.
11. А мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно шта ли лијево, и много стоке?
Поглавље: 3 | 