Свето писмо Стари завет
Књига пророка ДанилаПоглавље 10. 1. Треће године Кира цара Персијскога објави се ријеч Данилу, који се зваше Валтасар; и ријеч бјеше истинита и о великим стварима; и разабра ријеч и разумје утвару.
2. У то вријеме ја Данило бјех у жалости три недјеље дана.
3. Јела угодна не једох, ни месо ни вино не уђе у моја уста, нити се намазах уљем док се не навршише три недјеље дана.
4. А двадесет четвртога дана првога мјесеца бијах на бријегу велике ријеке Хидекела.
5. И подигох очи своје и видјех, а то један човјек обучен у платно, и појас бјеше око њега од чистога злата из Уфаза;
6. А тијело му бјеше као хрисолит, и лице му као муња а очи му као лучеви запаљени, а руке и ноге као мјед углађена, а глас од ријечи његовијех као глас многога људства.
7. И ја Данило сам видјех утвару, а људи што бијаху са мном не видјеше је, али их попаде страх велик, те побјегоше и сакрише се.
8. И остах сам, и видјех ту велику утвару, и не оста снаге у мени, и љепота ми се нагрди, и не имах снаге.
9. И чух глас од ријечи његовијех, и кад чух глас од ријечи његовијех, изван себе падох ничице лицем на земљу.
10. И гле, рука ме се дотаче и подиже ме на кољена моја и на дланове моје.
11. И рече ми: Данило, мили човјече! слушај ријечи које ћу ти казати, и стани право, јер сам сада послан к теби. И кад ми рече ту ријеч, устах дркћући.
12. И рече ми: не бој се, Данило, јер првога дана кад си управио срце своје да разумјеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише ријечи твоје, и ја дођох твојих ријечи ради.
13. Али кнез царства Персијскога стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првијех кнезова дође ми у помоћ; тако ја остах ондје код царева Персијских.
14. И дођох да ти кажем шта ће бити твоме народу послије; јер ће још бити утвара за те дане.
15. И кад ми говораше тако, оборих очи своје на земљу и занијемјех.
16. И гле, као човјек дотаче се усана мојих, и отворих уста своја, и проговорих и рекох оному који стајаше према мени: господару мој, од ове утваре навалише моји болови на мене и нема снаге у мени.
17. А како може слуга мојега господара говорити с господарем мојим? Јер од овога часа у мени неста снаге и ни дихање не оста у мени.
18. Тада онај што бијаше као човјек опет ме се дотаче и охрабри ме.
19. И рече: не бој се, мили човјече; мир да ти је! охрабри се, охрабри се. И докле ми говораше, охрабрих се и рекох: нека говори господар мој, јер си ме охрабрио.
20. А он рече: знаш ли зашто сам дошао к теби? а сада ћу се вратити да војујем на кнеза Персијскога; потом ћу отићи, и гле, доћи ће кнез Грчки.
21. Али ћу ти казати што је написано у књизи истинитој. Нема никога да јуначки ради са мном у том осим Михаила кнеза вашега.
Поглавље: 9 | Поглавље: 11
