Свето писмо Стари завет
Књига пророка ЈезекиљаПоглавље 33. 1. Опет ми дође ријеч Господња говорећи:
2. Сине човјечји, говори синовима народа својега, и кажи им: кад пустим на коју земљу мач, ако народ оне земље узме кога између себе, и поставе га себи за стражара,
3. И он видјевши мач гдје иде на земљу затруби у трубу, и опомене народ,
4. Ако се ко чувши трубу не узме на ум, и мач дошавши погуби га, крв ће његова бити на његовој глави.
5. Јер чу глас трубни, и не узе се на ум, крв ће његова бити на њему; да се узе на ум, сачувао би душу своју.
6. Ако ли стражар видјевши мач гдје иде не затруби у трубу и народ не буде опоменут, а мач дошав погуби кога између њих, тај ће погинути за своје безакоње, али ћу крв његову искати из руке стражареве.
7. И тебе, сине човјечји, тебе поставих стражарем дому Израиљеву; слушај дакле ријеч из мојих уста и опомињи их од мене.
8. Кад речем безбожнику: безбожниче, погинућеш; а ти не проговориш и не опоменеш безбожника да се прође пута својега; тај ће безбожник погинути за своје безакоње; али ћу крв његову искати из твоје руке.
9. Ако ли ти опоменеш безбожника да се врати са свога пута, а он се не врати са свога пута, он ће погинути за своје безакоње, а ти ћеш сачувати душу своју.
10. Зато ти, сине човјечји, реци дому Израиљеву: ви говорите овако и кажете: пријеступи наши и гријеси наши на нама су, и с њих пропадамо; како бисмо живјели?
11. Реци им: тако био ја жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив; вратите се, вратите се са злијех путова својих, јер зашто да мрете, доме Израиљев?
12. Зато ти, сине човјечји, реци синовима народа својега: праведнога неће избавити правда његова кад згријеши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живјети кад згријеши.
13. Кад речем праведнику да ће доиста живјети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути, него ће погинути с неправде своје коју учини.
14. А кад речем безбожнику: доиста ћеш погинути, а он се обрати од гријеха својега и стане чинити суд и правду,
15. И врати безбожник залог, и врати што је отео, и стане ходити по уредбама животнијем не чинећи безакоња, доиста ће бити жив, неће умријети.
16. Од свијех гријеха што је згријешио ништа му се неће споменути; чинио је суд и правду, доиста ће жив бити.
17. А синови народа твојега говоре: није прав пут Господњи; а њихов пут није прав.
18. Кад се праведник одврати од правде своје и учини неправду, погинуће с тога.
19. А кад се безбожник одврати од своје безбожности и учини суд и правду, он ће жив бити с тога.
20. А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.
21. А дванаесте године робовања нашега, десетога мјесеца, петога дана дође к мени један који утече из Јерусалима, и рече: узе се град.
22. А рука Господња дође нада ме увече прије него дође онај што утече, и отвори ми уста докле онај дође к мени ујутру; отворише ми се уста, те више не мучах.
23. И дође ми ријеч Господња говорећи:
24. Сине човјечји, који живе у онијем пустолинама у земљи Израиљевој говоре и кажу: Аврам бијаше један, и наслиједи ову земљу; а нас је много; нама је дата ова земља у нашљедство.
25. Зато им реци: овако вели Господ Господ: једете с крвљу, и очи своје подижете ка гаднијем боговима својим, и крв прољевате, и хоћете да наслиједите земљу?
26. Опирете се на мач свој, чините гадове, и скврните сваки жену ближњега својега, и хоћете да наслиједите земљу?
27. Овако им реци: овако вели Господ Господ: тако ја жив био, који су у пустолинама, пашће од мача; и који је у пољу, звијерима ћу га дати да га изједу; а који су по градовима и по пећинама, од помора ће помријети.
28. Тако ћу сасвијем опустити ту земљу, и нестаће поноса силе њезине, и опустјеће горе Израиљеве да неће нико пролазити.
29. И они ће познати да сам ја Господ кад земљу сасвијем опустим за све гадове њихове што чинише.
30. А о теби, сине човјечји, синови народа твојега казују о теби уза зидове и на вратима кућнијем, и говоре један другому, сваки брату својему, и веле: ходите и чујте кака ријеч дође од Господа.
31. И долазе к теби као кад се народ скупља, и народ мој сједа пред тобом, и слуша ријечи твоје, али их не извршује; у устима су им љупке а срце њихово иде за својим лакомством.
32. И гле, ти си им као љупка пјесма, као човјек лијепа гласа и који добро свира; слушају ријечи твоје, али их не извршују.
33. Али кад то дође, а ево иде, онда ће познати да је био пророк међу њима.
Поглавље: 32 | Поглавље: 34
