Свето писмо Стари завет
Плач ЈеремијинПоглавље 4. 1. Како потамње злато, промијени се чисто злато? камење је од светиње разметнуто по угловима свијех улица.
2. Драги синови Сионски, цијењени као најчистије злато, како се цијене земљани судови, као дјело руку лончаревијех!
3. И звијери истичу сисе своје и доје млад своју, а кћи народа мојега поста немилостива као ној у пустињи.
4. Језик дјетету које сиса приону за грло од жеђи; дјеца ишту хљеба, а нема никога да им ломи.
5. Који јеђаху посластице, гину на улицама; који одрастоше у скерлету, ваљају се по буњишту.
6. И кар који допаде кћери народа мојега већи је од пропасти која допаде Содому, који се затр у часу и руке се не забавише око њега.
7. Назиреји њезини бјеху чистији од снијега, бјељи од млијека; тијело им бјеше црвеније од драгога камења, глатки као сафир.
8. А сада им је лице црње од угља, не познају се на улицама; кожа им се прилијепила за кости, осушила се као дрво.
9. Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљскога.
10. Својим рукама жене жалостиве кухаше дјецу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мојега.
11. Наврши Господ гњев свој, изли жестоки гњев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождрије темеље.
12. Не би вјеровали цареви земаљски и сви становници по васиљеној да ће непријатељ и противник ући на врата Јерусалимска.
13. Али би за гријехе пророка његовијех и за безакоња свештеника његовијех, који прољеваху крв праведничку усред њега.
14. Лутаху као слијепци по улицама, каљају се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим.
15. Отступите, нечисти, вичу им, отступите, отступите, не додијевајте се ничега. И одлазе и скитају се; и међу народима се говори: неће се више станити.
16. Гњев Господњи расија их, неће више погледати на њих; не поштују свештеника, нијесу жалостиви на старце.
17. Већ нам очи ишчиљеше изгледајући помоћ залудну; чекасмо народ који не може избавити.
18. Вребају нам кораке, да не можемо ходити по улицама својим, приближи се крај наш, навршише се дани наши, дође крај наш.
19. Који нас гонише, бијаху лакши од орлова небеских, по горама нас гонише, у пустињи нам засједаше.
20. Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за којега говорасмо: да ћемо живјети под сјеном његовијем међу народима, ухвати се у јаме њихове.
21. Радуј се и весели се, кћери Едомска, која живиш у земљи Узу! доћи ће до тебе чаша, опићеш се, и открићеш се.
22. Сврши се кар за безакоње твоје, кћери Сионска; неће те више водити у ропство; походиће твоје безакоње, кћери Едомска, откриће гријехе твоје.
Поглавље: 3 | Поглавље: 5
