Свето писмо Стари завет
Књига пророка ИсаијеПоглавље 6. 1. Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву.
2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двема заклањаше лице своје и двема заклањаше ноге своје, а двема лећаше.
3. И викаху један другоме говорећи: „Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.”
4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима.
5. И рекох: „Јаох мени! погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара Господа над војскама видех својим очима.
6. А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима,
7. и дотаче се уста мојих, и рече: „Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се.”
8. Потом чух глас Господњи где рече: „Кога ћу послати?" и „Ко ће нам ићи?" А ја рекох: „Ево мене, пошљи мене."
9. А он рече: „Иди, и реци томе народу: 'Слушајте али нећете разумети, гледајте али нећете познати'.
10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле.
11. А ја рекох: „Докле Господе?” А он рече: „Докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти,
12. и докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи."
13. Али ће још бити у њој десетина, па ће се и она затрти; али као храст или бријест којима и кад збаце лишће остаје стабло, тако ће свето сјеме бити њезино стабло.
Поглавље: 5 | Поглавље: 7
