Свето писмо Стари завет
Књига ПроповедниковаПоглавље 9. 1. Доиста све ово сложих у срце своје да бих расвијетлио све то, како су праведни и мудри и дјела њихова у руци Божијој, а човјек не зна ни љубави ни мржње од свега што је пред њим.
2. Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, доброму и чистому као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси, како доброму тако грјешнику, ономе који се куне као ономе који се боји заклетве.
3. А то је најгоре од свега што бива под сунцем што свјема једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру.
4. Јер ко ће бити изабран? У живијех свијех има надања; и псу живу боље је него мртву лаву.
5. Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.
6. И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дијела нигда ни у чему што бива под сунцем.
7. Хајде, једи хљеб свој с радошћу, и весела срца пиј вино своје, јер су мила Богу дјела твоја.
8. Свагда нека су ти хаљине бијеле, и уља на глави твојој да се не премиче.
9. Уживај живот са женом коју љубиш свега вијека својега таштега, који ти је дат под сунцем за све вријеме таштине твоје, јер ти је то дио у животу и од труда твојега којим се трудиш под сунцем.
10. Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.
11. Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хљеб до мудријех, ни богатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, него да све стоји до времена и згоде.
12. Јер човјек не зна времена својега, него као што се рибе хватају мрежом несрећном и као што се птице хватају пруглом, тако се хватају синови човјечији у зао час, кад навали на њих изненада.
13. Видјех и ову мудрост под сунцем, која ми се учини велика:
14. Бијаше мален град и у њему мало људи; и дође на њ велик цар, и опколи га и начини око њега велике опкопе.
15. А нађе се у њему сиромах човјек мудар, који избави град мудрошћу својом, и нико се не сјећаше тога сиромаха човјека.
16. Тада ја рекох: боља је мудрост него снага, ако се и не мараше за мудрост онога сиромаха и ријечи се његове не слушаху.
17. Ријечи мудријех људи ваља с миром слушати више него вику онога који заповиједа међу лудима.
18. Боља је мудрост него оружје убојито; али један грјешник квари многа добра.
Поглавље: 8 | Поглавље: 10
