Свето писмо Стари завет
Приче СоломоновеПрича 6. 1. Сине мој, кад се подјемчиш за пријатеља свог, и даш руку своју туђинцу,
2. везао си се речима уста својих, ухватио си се речима уста својих.
3. Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњем свом; иди, припадни, и навали на ближњег свог.
4. Не дај сна очима својима, ни веђама својим дрема.
5. Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару.
6. Иди к мраву, ленивче, гледај путеве његове, и омудрај.
7. Нема вођа ни управитеља ни господара;
8. и опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју.
9. Докле ћеш, лењивче, лежати? Кад ћеш устати од сна свог?
10. Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да прилегнеш,
11. утом ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек.
12. Човек неваљао и нитков ходи са злим устима;
13. намигује очима, говори ногама, показује прстима;
14. свака му је опачина у срцу, кује зло свагда, замеће свађу.
15. Зато ће уједанпут доћи погибао његова, часом ће се сатрти и неће бити лека.
16. На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој:
17. очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву,
18. срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло,
19. лажан сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом.
20. Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје.
21. Привежи их себи на срце засвагда, и спучи их себи око грла.
22. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те;
23. јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава;
24. да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа.
25. Не зажели у срцу свом лепоте њене, и немој да те ухвати веђама својим.
26. Јер са жене курве спада човек на комад хлеба, и жена пуста лови драгоцену душу.
27. Хоће ли ко узети огња у недра а хаљине да му се не упале?
28. Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже?
29. Тако бива ономе који иде к жени ближњега свог; неће бити без кривице ко је се год дотакне.
30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан;
31. него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома свог.
32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини;
33. муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати.
34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете;
35. не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати.
Прича: 5 | Прича: 7
