Свето писмо Стари завет
Друга књига МојсијевaПоглавље 16. 1. Од Елима се подигоше, и сав збор синова Израиљевијех дође у пустињу Син, која је између Елима и Синаја, петнаестога дана другога мјесеца пошто изидоше из земље Мисирске.
2. И стаде викати сав збор синова Израиљевијех на Мојсија и на Арона у пустињи,
3. И рекоше им синови Израиљеви: камо да смо помрли од руке Господње у земљи Мисирској, кад сјеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хљеба изобила! јер нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу.
4. А Господ рече Мојсију: ево учинићу да вам дажди из неба хљеб, а народ нека излази и купи сваки дан колико треба на дан, да га окушам хоће ли ходити по моме закону или неће.
5. А шестога дана нека зготове што донесу, а нека буде двојином онолико колико накупе сваки дан.
6. И рече Мојсије и Арон свијем синовима Израиљевијем: довече ћете познати да вас је Господ извео из земље Мисирске;
7. А сјутра ћете видјети славу Господњу; јер је чуо вику вашу на Господа. Јер шта смо ми да вичете на нас?
8. И рече Мојсије: довече ће вам дати Господ меса да једете а ујутру хљеба да се наситите; јер је чуо Господ вику вашу, којом вичете на њ. Јер што смо ми? Није на нас ваша вика него на Господа.
9. И рече Мојсије Арону: кажи свему збору синова Израиљевих: приступите пред Господа, јер је чуо вику вашу.
10. И кад рече Арон свему збору синова Израиљевих, погледаше у пустињу, и гле, слава Господња показа се у облаку.
11. И Господ рече Мојсију говорећи:
12. Чуо сам вику синова Израиљевих. Кажи им и реци: довече ћете јести меса, а сјутра ћете се наситити хљеба, и познаћете да сам ја Господ Бог ваш.
13. И увече долетјеше препелице и прекрилише око, а ујутру паде роса око окола;
14. А кад се диже роса, а то по пустињи нешто ситно округло, ситно као слана по земљи.
15. И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: шта је ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: то је хљеб што вам даде Господ да једете.
16. То је за што заповједи Господ: купите га сваки дан колико коме треба за јело, по гомор на главу, по броју душа ваших, сваки нека узме за оне који су му у шатору.
17. И учинише тако синови Израиљеви; и накупише који више који мање.
18. Па мјерише на гомор, и не дође више оном који накупи много, нити мање оном који накупи мало, него сваки накупи колико му је требало да једе.
19. И рече им Мојсије: нико да не оставља од тога за сјутра.
20. Али не послушаше Мојсија, него неки оставише од тога за сјутра, те се уцрва и усмрдје. И расрди се Мојсије на њих.
21. Тако га купљаху свако јутро, сваки колико му требаше за јело; а кад сунце огријеваше, тада се растапаше.
22. А у шести дан накупише хљеба двојином, по два гомора на свакога; и дођоше све старјешине од збора, и јавише Мојсију.
23. А он им рече: ово каза Господ: сјутра је субота, одмор свет Господу; што ћете пећи, пеците, и што ћете кухати, кухајте данас; а што претече, оставите и чувајте за сјутра.
24. И оставише за сјутра, као што заповједи Мојсије, и не усмрдје се нити бјеше црва у њему.
25. И рече Мојсије: једите то данас, јер је данас субота Господња, данас нећете наћи у пољу.
26. Шест ћете дана купити, а седми је дан субота, тада га неће бити.
27. И у седми дан изидоше неки од народа да купе, али не нађоше.
28. А Господ рече Мојсију: докле ћете се противити заповјестима мојим и законима мојим?
29. Видите, Господ вам је дао суботу, зато вам даје шестога дана хљеба на два дана. Стојте сваки на свом мјесту, и нека не одлази нико са својега мјеста у седми дан.
30. И почину народ у седми дан.
31. И дом Израиљев прозва тај хљеб мана; а бијаше као сјеме коријандрово, бијела, и на језику као медени колачи.
32. И рече Мојсије: ово је заповједио Господ: напуни гомор тога, нека се чува од кољена до кољена вашега, да видје хљеб, којим сам вас хранио у пустињи кад вас изведох из земље Мисирске.
33. И рече Мојсије Арону: узми крчаг и наспи пун гомор мане, и метни пред Господа да се чува од кољена до кољена вашега.
34. И остави га Арон пред свједочанством да се чува, као што заповједи Господ Мојсију.
35. А синови Израиљеви једоше ману четрдесет година док не дођоше у земљу у којој ће живјети; једоше ману док не дођоше на међу земље Хананске.
36. А гомор је десетина ефе.
Поглавље: 15 | Поглавље: 17
