Свето писмо

Свето писмо Стари завет
Псалми Давидови

Псалам 41.

За крај, за поуку, синова Корејевих, (Псалам)
(МТ: Псалам 42)

Као што чезне јелен за изворима вода,
тако чезне душа моја Теби, Боже.
Жедна је душа моја за Богом Живим;
кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем?
Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ,
када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?
Тога се сетих и излих на се душу своју;
јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег,
с гласом радости и исповедања одјека празнујућег.
Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш?
уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему -
Спасењу лица мога и Богу моме.
У мени се самоме узбуни душа моја;
тога ради споменух Те од земље Јорданске и Ермонске, од горе мале.
Бездан бездну призива гласом слапова Твојих;
сва узвишења Твоја и таласи Твоји дођоше на ме.
Дању ће заповедати Господ милост Своју,
и ноћу је песма Његова код мене,
и молитва Богу живота мога.
Рећи ћу Богу: Заштитник мој јеси (Ти), зашто си ме заборавио?
И зашто сетујући ходим када (ме) тлачи непријатељ мој?
Када се крше кости моје ругаху ми се мучитељи моји,
када ми говоре свакога дана: Где је Бог твој?
Зашто си жалосна, душо моја,и зашто ме смућујеш?
Уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему -
Спасењу лица мога и Богу моме.

Псалам: 40 | Псалам: 42