Свето писмо Стари завет
Књига о ЈовуПоглавље 9. 1. А Јов одговори и рече:
2. Заиста, знам да је тако; јер како би могао човјек бити прав пред Богом?
3. Ако би се хтио прети с њим, не би му могао одговорити од тисуће на једну.
4. Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро њему и био срећан?
5. Он премјешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гњеву свом;
6. Он креће земљу с мјеста њезина да јој се ступови дрмају;
7. Он кад запријети сунцу, не излази; он запечаћава звијезде;
8. Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9. Он је начинио звијезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10. Он чини ствари велике и неиспитљиве и дивне, којима нема броја.
11. Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12. Гле, кад ухвати, ко ће га нагнати да врати? ко ће му казати: шта радиш?
13. Бог не устеже гњева својега, падају пода њ охоли помоћници.
14. А како би му ја одговарао и бирао ријечи против њега?
15. Да сам и прав, нећу му се одговорити, ваља да се молим судији својему.
16. Да га зовем и да ми се одзове, још не могу вјеровати да је чуо глас мој.
17. Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана ни за што.
18. Не да ми да одахнем, него ме сити грчинама.
19. Ако је на силу, гле, он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми свједочити?
20. Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21. Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22. Свеједно је; зато рекох: и доброга и безбожнога он потире.
23. Кад би још убио бич наједанпут! али се смије искушавању правијех.
24. Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њезинијех заклања; ако не он, да ко?
25. Али дани моји бише бржи од гласника; побјегоше, не видјеше добра.
26. Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27. Ако речем: заборавићу тужњаву своју, оставићу гњев свој и окријепићу се;
28. Страх ме је од свијех мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29. Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30. Да се измијем водом шњежаницом, и да очистим сапуном руке своје,
31. Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32. Јер није човјек као ја да му одговарам, да идем с њим на суд;
33. Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34. Нека одмакне од мене прут свој, и страх његов нека ме не страши;
35. Тада ћу говорити, и нећу га се бојати; јер овако не знам за себе.
Поглавље: 8 | Поглавље: 10
