Свето писмо Стари завет
Књига о ЈовуПоглавље 30. 1. А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих био хтио метнути са псима стада својега.
2. А на што би ми и била сила руку њиховијех? у њима бјеше пропала старост.
3. Од сиромаштва и глади самоћоваху бјежећи од суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста;
4. Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна.
5. Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежем.
6. Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену.
7. По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8. Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља.
9. И њима сам сада пјесма, и постах им прича.
10. Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11. Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12. С десне стране устају момци, поткидају ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13. Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14. Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15. Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16. И сада се душа моја ражљева у мени, стигоше ме дани мучни.
17. Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18. Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19. Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20. Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме.
21. Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22. Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23. Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима.
24. Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25. Нијесам ли плакао ради онога који бијаше у злу? није ли душа моја жалосна бивала ради убогога?
26. Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак.
27. Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28. Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29. Брат постах змајевима и друг совама.
30. Поцрњела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31. Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.
Поглавље: 29 | Поглавље: 31
