Свето писмо Стари завет
Књига о ЈовуПоглавље 2. 1. Одређеног дана, дођоше Ангели Божији страти пред Господом, и ђаво дође међу њима стати пред Господом.
2. И рече Господ ђаволу: одакле долазиш? Тада рече ђаво пред Господом: прошавши сву поднебесну, и обишавши сву земљу - дођох.
3. И рече Господ ђаволу: јеси ли опазио (мишљу твојом) слугу мог Јова? Нема таквог међу онима на земљи: човек незлобив, истинољубив, непорочан, Богопоштовалац, удаљујући се од сваког зла, и још се држи незлобивости: (иако Ми) ти рече уништити имање његово.
4. Одговори ђаво Господу, и рече: кожу за кожу, и све што има, даће човек за душу своју:
5. Али пошаљи руку Твоју, и дотакни се костију његових и тела његовог - да ли ће те благословити?
6. Рече Господ ђаволу: ево, предајем ти га, само душу његову сачувај.
7. Изиђе ђаво од лица Господња, и порази Јова гнојем љутим, од ногу до главе.
8. И узе Јов цреп да оструже гној свој, и сеђаше на гнојишту бан града.
9. И кад прође много времена, рече му жена његова: докле ћеш трпети говорећи: сачекаћу још мало времена, чекајући наду спасења мојег? Гле, погуби се са земље спомен твој, синови твоји и кћери, моје утробе болови и трудови, које залуд у болу донесох (на свет); ти сам у гноју црвном седиш, ноћујеш без крова (над главом), и ја се потуцам и служим, од места до места прелазећи, и од дома до дома, чекајући кад ће сунце заћи, да се одморим од труда и бола свог који ме снађоше; него речи реч неку Господу и умри.
10. Он, погледавши, рече јој: зашто си као безумна жена проговорила? Ако смо добро примили из руке Господње, зла ли нећемо истрпети? У свим овим догађајима, ништа не сагреши уснама својим Јов пред Господом (нити рече безумље за Бога).
11. А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из својега мјеста, Елифас Теманац и Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, договоривши се да дођу да га пожале и потјеше.
12. И подигавши очи своје издалека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати и раздријеше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави бацајући га у небо.
13. И сјеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори ријечи, јер виђаху да је бол врло велик.
Поглавље: 1 | Поглавље: 3
