Свето писмо Стари завет
Књига ЈездринаПоглавље 9. 1. А кад се то сврши, приступише к мени кнезови говорећи: народ Израиљев и свештеници и Левити нијесу се одвојили од народа земаљских ради гадова њиховијех, од Хананеја, Хетеја, Ферезеја, Јевусеја, Амонаца, Моаваца, Мисираца и Амореја.
2. Јер узеше кћери њихове себи и синовима својим, те се помијеша свето сјеме с народима земаљским; и рука свештеничка и главарска бјеше прва у том пријеступу.
3. И кад чух то, раздријех хаљину своју и плашт свој, и скубох косу с главе своје и браду своју, и сједох тужан.
4. И скупише се к мени сви који се бојаху ријечи Бога Израиљева за пријеступ онијех који дођоше из ропства, а ја сјеђах тужан до вечерње жртве.
5. А о вечерњој жртви устах од јада својега у раздртој хаљини и плашту, и клекавши на кољена своја раширих руке своје ка Господу Богу својему,
6. И рекох: Боже мој! стидим се и срамим се подигнути очи своје к теби, Боже мој; јер безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше нарастоше до неба.
7. Од времена отаца својих до данас под кривицом смо великом, и за безакоња своја бисмо предани ми и цареви наши и свештеници наши у руке царевима земаљски под мач, у ропство, у грабеж и у срамоту, као што се види данас.
8. А сада зачас дође нам милост од Господа Бога нашега, те нам остави остатак и даде нам клин у светом мјесту свом да би просвијетлио очи наше Бог наш и дао нам да мало одахнемо у ропству својем.
9. Јер робље смо, али у ропству нашем није нас оставио Бог наш, него нам даде те нађосмо милост пред царевима Персијским давши нам да одахнемо да подигнемо дом Бога својега и оправимо пустолине његове, и давши нам ограду у Јудеји у Јерусалиму.
10. Сада дакле шта да кажемо, Боже наш, послије тога? Јер остависмо заповијести твоје,
11. Које си заповједио преко слуга својих пророка говорећи: земља у коју идете да је наслиједите земља је нечиста од нечистоте народа земаљских, с гадова њиховијех, којима је напунише од краја до краја у нечистоти својој.
12. И зато кћери својих не дајите за синове њихове, и кћери њиховијех не узимајте за синове своје, и не тражите мира њихова ни добра њихова довијека да бисте се окријепили јели добра оне земље и оставили је у нашљедство синовима својим довијека.
13. И послије свега што дође на нас за зла дјела наша и за велику кривицу нашу, јер си нас, Боже наш, покарао мање него што гријеси наши заслужују, и дао си нам остатак оваки,
14. Еда ли ћемо опет преступати заповијести твоје и пријатељити се с овијем гаднијем народима? Не би ли се разгњевио на нас докле нас не би потро да ни један не остане и не избави се?
15. Господе Боже Израиљев! ти си праведан, јер остасмо остатак, као што се види данас. Ево ми смо пред тобом с кривицом својом, премда се не може стајати пред тобом за то.
Поглавље: 8 | Поглавље: 10
