Свето писмо Стари завет
Друга књига дневникаПоглавље 18. 1. И Јосафат имајући велико благо и славу опријатељи се с Ахавом.
2. И послије неколико година отиде к Ахаву у Самарију; и накла му Ахав много оваца и волова и народу који бијаше с њим, и наговараше га да пође на Рамот Галадски.
3. И рече Ахав цар Израиљев Јосафату цару Јудину: хоћеш ли ићи са мном на Рамот Галадски? А он рече: ја као ти, народ мој као твој народ; хоћемо с тобом на војску.
4. Још рече Јосафат цару Израиљеву: питај данас шта ће Господ рећи.
5. Тада сазва цар Израиљев пророке своје, четири стотине људи, и рече им: хоћемо ли ићи на војску на Рамот Галадски, или ћу се оканити? А они рекоше: иди, јер ће га Господ дати у руке цару.
6. А Јосафат рече: има ли ту још који пророк Господњи да га питамо?
7. А цар рече Јосафату: има још један човјек преко којега бисмо могли упитати Господа; али ја мрзим на њ, јер ми не прориче добра него свагда зло; то је Михеја син Јемлин. А Јосафат рече: нека цар не говори тако.
8. Тада цар Израиљев дозва једнога дворанина, и рече му: брже доведи Михеју сина Јемлина.
9. А цар Израиљев и Јосафат цар Јудин сјеђаху сваки на свом пријестолу обучени у царске хаљине, сјеђаху на пољани код врата Самаријских, и сви пророци пророковаху пред њима.
10. И Седекија син Хананин начини себи гвоздене рогове, и рече: овако вели Господ: овијем ћеш бити Сирце докле их не истријебиш.
11. Тако и сви пророци пророковаху говорећи: иди на Рамот Галадски, и бићеш срећан, јер ће га Господ предати цару у руке.
12. А посланик који отиде да дозове Михеју рече му говорећи: ево пророци проричу сви једнијем гласом добро цару; нека и твоја ријеч буде као њихова, и говори добро.
13. А Михеја рече: тако да је жив Господ, говорићу оно што рече Бог мој.
14. И кад дође к цару, рече му цар: Михеја! хоћемо ли ићи на војску на Рамот Галадски, или ћу се оканити? А он рече: идите, бићете срећни, и даће вам се у руке.
15. А цар му рече: колико ћу те пута заклањати да ми не говориш него истину у име Господње?
16. Тада рече: видио сам сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира, јер рече Господ: ови немају господара, нека се врате свак својој кући с миром.
17. Тада рече цар Израиљев Јосафату: нијесам ли ти рекао да ми неће пророковати добра него зло?
18. А Михеја рече: зато чујте ријеч Господњу: видјех Господа гдје сједи на пријестолу свом, а сва војска небеска стајаше му с десне и с лијеве стране;
19. И Господ рече: ко ће преварити Ахава цара Израиљева да отиде и падне код Рамота Галадскога? Још рече: један рече ово а други оно.
20. Тада изиде један дух, и ставши пред Господа рече: ја ћу га преварити. А Господ му рече: како?
21. Одговори: изићи ћу и бићу лажљив дух у устима свијех пророка његовијех. А Господ му рече: преварићеш га и надвладаћеш, иди учини тако.
22. Зато сада ето, Господ је метнуо лажљив дух у уста тијем пророцима твојим; а Господ је изрекао зло по те.
23. Тада приступи Седекија син Хананин, и удари Михеју по образу говорећи: којим је путем отишао дух Господњи од мене да говори с тобом?
24. А Михеја му рече: ето, видјећеш у онај дан кад отидеш у најтајнију клијет да се сакријеш.
25. Тада цар Израиљев рече: ухватите Михеју, и одведите га к Амону заповједнику градском и к Јоасу сину цареву.
26. И реците им: овако вели цар: метните овога у тамницу, а дајите му по мало хљеба и по мало воде докле се не вратим у миру.
27. А Михеја рече: ако се вратиш у миру, није Господ говорио преко мене. Још рече: чујте сви народи.
28. И отиде цар Израиљев с Јосафатом царем Јудинијем на Рамот Галадски.
29. И рече цар Израиљев Јосафату: ја ћу се преобући кад пођем у бој, а ти обуци своје одијело. И преобуче се цар Израиљев, и отидоше у бој.
30. А цар Сирски заповједи војводама од кола својих говорећи: не ударајте ни на малога ни на великога, него на самога цара Израиљева.
31. А кад војводе од кола видјеше Јосафата, рекоше: то је цар Израиљев. И окренуше се на њ да ударе. Али Јосафат повика, и Господ му поможе, и одврати их Бог од њега.
32. Јер видјевши војводе од кола да није цар Израиљев, отступише од њега.
33. А један застријели из лука нагоном и устријели цара Израиљева гдје спуча оклоп. А он рече својему возачу: савиј руком својом и извези ме из боја, јер сам рањен.
34. И бој би жесток онога дана, а цар Израиљев заоста на колима својим према Сирцима до вечера, и умрије о сунчаном заходу.
Поглавље: 17 | Поглавље: 19
