Свето писмо Стари завет
Друга књига о царевимаПоглавље 4. 1. А једна између жена синова пророчких повика к Јелисију говорећи: слуга твој, муж мој, умрије, и ти знаш да се слуга твој бојао Господа; па сада дође рукодавалац да ми узме два сина у робље.
2. А Јелисије јој рече: што ћу ти? кажи ми шта имаш у кући? А она рече: слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља.
3. А он јој рече: иди, ишти у наруч празнијех судова у свијех сусједа својих, немој мало да иштеш.
4. Па отиди, и затвори се у кућу са синовима својим, па онда наљевај у све судове, и кад се који напуни, кажи нека уклоне.
5. И она отиде од њега, и затвори се у кућу са синовима својим; они јој додаваху а она наљеваше.
6. А кад се судови напунише, она рече сину својему: дај још један суд. А он јој рече: нема више. Тада стаде уље.
7. Потом она отиде и каза човјеку Божијему; а он јој рече: иди, продај уље, и одужи се; а што претече, онијем се храни са својим синовима.
8. Послије тога једном иђаше Јелисије кроз Сунам, а ондје бијаше богата жена, која га устави да једе хљеба; и отада кад год пролажаше, увраћаше се к њој да једе хљеба.
9. И она рече мужу својему: гле, видим да је свијет човјек Божји овај што све пролази овуда.
10. Да начинимо малу клијет, и да му намјестимо постељу и сто и столицу и свијетњак, па кад дође к нама, нека се ту склони.
11. Потом он дође једном онамо, и ушав у клијет почину ондје.
12. И рече момку својему Гијезију: зови Сунамку. И он је дозва; и она стаде пред њим.
13. И он рече Гијезију: кажи јој: ето стараш се за нас свакојако; шта хоћеш да ти учиним? имаш ли што да говорим цару или војводи? А она рече: ја живим усред својега народа.
14. А он рече: шта бих јој дакле учинио? А Гијезије рече: ето нема сина, а муж јој је стар.
15. А он рече: зови је. И он је дозва, и она стаде на вратима.
16. А он рече: до године у ово доба грлићеш сина. А она рече: немој господару мој, човјече Божји, немој варати слушкиње своје.
17. И затрудње жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Јелисије.
18. И дијете одрасте. И једном изиде к оцу својему к жетеоцима;
19. И рече оцу својему: јаох глава, јаох глава! А он рече момку: носи га матери.
20. И он га узе и однесе матери његовој, и лежа на крилу њезину до подне, па умрије.
21. Тада отиде она горе, и намјести га у постељу човјека Божјега, и затворивши га изиде.
22. Потом викну мужа својега и рече му: пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човјека Божијега и да се вратим.
23. А он рече: зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. А она рече: не брини се.
24. И она осамаривши магарицу рече момку својему: води и иди и немој застајати мене ради на путу докле ти не кажем.
25. Тако пошавши дође к човјеку Божијему на гору Кармилску. А кад је човјек Божји угледа гдје иде к њему, рече Гијезију слузи својему: ево Сунамке.
26. Трчи сад пред њу и реци јој: јеси ли здраво? је ли здраво муж твој? је ли здраво син твој? А она рече: здраво смо.
27. А кад дође к човјеку Божијему на гору, загрли му ноге, а Гијезије приступи да је отјера; али човјек Божји рече: остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми.
28. А она рече: јесам ли искала сина од господара својега? нијесам ли казала: немој ме варати?
29. А он рече Гијезију: опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету.
30. А мати дјетиња рече: тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. Тада он уста и пође за њом.
31. А Гијезије отиде напријед и метну штап на лице дјетету, али не би гласа ни осјећања. Тада се врати преда њ, и јави му говорећи: не пробуди се дијете.
32. И Јелисије уђе у кућу, и гле, дијете мртво лежи на његовој постељи.
33. И ушав затвори се с дјететом, и помоли се Господу.
34. Потом стаде на постељу и леже на дијете метнув уста своја на уста дјетету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њим, те се загрија тијело дјетету.
35. Потом уста, и пријеђе по кући једном тамо и једном амо, потом отиде опет и пружи се над дјететом. И кихну дијете седам пута, и отвори дијете очи своје.
36. Тада дозва Гијезија и рече му: зови Сунамку. И он је дозва, те дође к њему. И он јој рече: узми сина својега.
37. И она ушавши паде к ногама његовијем, и поклони му се до земље, и узевши сина својега отиде.
38. Потом врати се Јелисије у Галгал. А бијаше глад у оној земљи, и синови пророчки сјеђаху пред њим; а он рече момку својему: пристави велики лонац и скухај зеља синовима пророчким.
39. А један отиде у поље да набере зеља, и нађе дивљу лозу и набра с ње дивљих тиквица пун плашт, и дошавши сасијече их у лонац гдје бјеше зеље, јер их не познаваху.
40. И усуше људима да једу; а кад стадоше јести онога зеља, повикаше говорећи: смрт је у лонцу, човјече Божји! И не могаху јести.
41. А он рече: донесите брашна. И сасу брашно у лонац, и рече: успи људма нека једу. И не би више никакога зла у лонцу.
42. А дође неко из Вал-Салисе, и донесе човјеку Божијему хљеба од првина, двадесет хљебова јечменијех, и новијех зрна у класу. А он рече: постави народу, нека једу.
43. А слуга му рече: како ћу то поставити пред сто људи? Опет рече: постави народу, нека једу; јер је тако казао Господ: јешће, и претећи ће.
44. А он им постави, те једоше; и претече по ријечи Господњој.
Поглавље: 3 | Поглавље: 5
