Свето писмо Стари завет
Прва књига о царевимаПоглавље 22. 1. И прођоше три године без рата између Сираца и Израиљаца.
2. А треће године дође Јосафат цар Јудин к цару Израиљеву.
3. И рече цар Израиљев слугама својим: не знате ли да је наш Рамот у Галаду? А ми не радимо да га узмемо из руку цара Сирскога.
4. И рече Јосафату: хоћеш ли ићи са мном на војску на Рамот Галадски? А Јосафат рече цару Израиљеву: ја као ти, народ мој као твој народ, коњи моји као твоји коњи.
5. Још рече Јосафат цару Израиљеву: упитај данас шта ће Господ рећи.
6. Тада цар Израиљев сабра око четири стотине пророка, и рече им: хоћу ли ићи на војску на Рамот Галадски или ћу се оканити? А они рекоше: иди, јер ће га Господ дати у руке цару.
7. А Јосафат рече: има ли ту још који пророк Господњи да га питамо?
8. А цар Израиљев рече Јосафату: има још један човјек, преко којега бисмо могли упитати Господа; али ја мрзим на њ, јер ми не прориче добра него зло; то је Михеја син Јемлин. А Јосафат рече: нека цар не говори тако.
9. Тада цар Израиљев дозва једнога дворанина, и рече му: брже доведи Михеју сина Јемлина.
10. А цар Израиљев и Јосафат цар Јудин сјеђаху сваки на својем пријестолу обучени у царске хаљине на пољани код врата Самаријских, и сви пророци пророковаху пред њима.
11. И Седекија син Хананин начини себи гвоздене рогове, и рече: овако вели Господ: овијем ћеш побости Сирце докле их не истријебиш.
12. Тако и сви пророци пророковаху говорећи: иди на Рамот Галадски, и бићеш срећан, јер ће га Господ дати цару у руке.
13. А посланик који отиде да дозове Михеју рече му говорећи: ево, пророци проричу сви једнијем гласом добро цару; нека и твоја ријеч буде као ријеч њихова, говори добро.
14. А Михеја рече: тако да је жив Господ, говорићу оно што ми Господ каже.
15. И кад дође к цару, рече му цар: Михеја! хоћемо ли ићи на војску на Рамот Галадски или ћемо се оканити? А он му рече: иди, бићеш срећан, јер ће га Господ дати цару у руке.
16. А цар му рече: колико ћу те пута заклињати да ми не говориш него истину у име Господње?
17. Тада рече: видјех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира; јер рече Господ: ови немају господара; нека се врате свак својој кући с миром.
18. Тада рече цар Израиљев Јосафату: нијесам ли ти рекао да ми неће пророковати добра него зло?
19. А Михеја му рече: зато чуј ријеч Господњу; видјех Господа гдје сједи на пријестолу својем, а сва војска небеска стајаше му с десне и с лијеве стране.
20. И рече Господ: ко ће преварити Ахава да отиде и падне код Рамота Галадскога? И један рече ово а други оно.
21. Тада изиде један дух и ставши пред Господа рече: ја ћу га преварити. А Господ му рече: како?
22. Одговори: изаћи ћу и бићу лажљив дух у устима свијех пророка његовијех. А Господ му рече: преварићеш га и надвладаћеш, иди и учини тако.
23. Зато сада ето, Господ је метнуо лажљив дух у уста свијем твојим пророцима, а Господ је изрекао зло по те.
24. Тада приступи Седекија син Хананин, и удари Михеју по образу говорећи: куда је отишао дух Господњи од мене да говори с тобом?
25. А Михеја му рече: ето, видјећеш у онај дан кад отидеш у најтајнију клијет да се сакријеш.
26. Тада цар Израиљев рече: ухвати Михеју и одведи га к Амону заповједнику градском и к Јоасу сину цареву;
27. И реци им: овако вели цар: метните овога у тамницу, и дајте му по мало хљеба и по мало воде докле се не вратим у миру.
28. А Михеја рече: ако се вратиш у миру, није Господ говорио преко мене. Још рече: чујте, сви народи!
29. И отиде цар Израиљев с Јосафатом царем Јудиним на Рамот Галадски.
30. И рече цар Израиљев Јосафату: ја ћу се преобући кад пођем у бој; а ти обуци своје одијело. И преобуче се цар Израиљев и отиде у бој.
31. А цар Сирски заповједи војводама, којих бијаху тридесет и двије над колима његовијем, и рече: не ударајте ни на малога ни на великога, него на самога цара Израиљева.
32. И кад војводе од кола видјеше Јосафата, рекоше: зацијело је цар Израиљев. И окренуше се на њ да ударе; али Јосафат повика.
33. А војводе од кола видјеше да није цар Израиљев, те отступише од њега.
34. А један застријели из лука нагоном, и устријели цара Израиљева гдје спуча оклоп. А он рече својему возачу: савиј руком својом и извези ме из боја, јер сам рањен.
35. И бој би жесток онога дана; а цар заоста на колима својим према Сирцима, па умрије увече, и крв из ране његове тецијаше у кола.
36. И прође гласник по војсци о заходу сунчаном говорећи: свак у свој град, и свак у своју земљу.
37. Тако умрије цар, и однесоше га у Самарију; и погребоше цара у Самарији.
38. А кад праху кола на језеру Самаријском, лизаше пси крв његову, тако и кад праху оружје његово, по ријечи коју рече Господ.
39. А остала дјела Ахавова и све што је учинио, и за кућу од слонове кости коју је саградио, и за све градове што је саградио, није ли то записано у дневнику царева Израиљевијех?
40. Тако почину Ахав код отаца својих, и на његово се мјесто зацари Охозија син његов.
41. А Јосафат син Асин зацари се над Јудом четврте године царовања Ахавова над Израиљем;
42. И имаше Јосафат тридесет и пет година кад поче царовати, и царова двадесет и пет година у Јерусалиму. А матери му бјеше име Азува кћи Силејева.
43. И хођаше путем Асе оца својега сасвијем, и не отступи од њега чинећи све што је право пред Господом.
44. Али висина не оборише; народ још приношаше жртве и кађаше на висинама.
45. И учини мир Јосафат и царем Израиљевијем.
46. А остала дјела Јосафатова и јунаштва што учини и како војева, није ли то записано у дневнику царева Јудинијех?
47. Он истријеби из земље своје остатак аџувана, који бијаху остали за живота Асе оца његова.
48. У то вријеме не бијаше цара у Идумеји, него бијаше намјесник царев.
49. И Јосафат начини лађе Тарсиске да иду у Офир по злато; али не отидоше; јер се лађе разбише у Есион-Гаверу.
50. Тада рече Охозија син Ахавов Јосафату: нека иду моје слуге с твојим слугама на лађама. Али Јосафат не хтје.
51. И почину Јосафат код отаца својих, и погребоше га код отаца његовијех у граду Давида оца његова; а на његово се мјесто зацари Јорам син његов.
52. Охозија син Ахавов зацари се над Израиљем у Самарији седамнаесте године царовања Јосафатова над Јудом; и царова над Израиљем двије године.
53. И чињаше што је зло пред Господом, и хођаше путем оца својега и путем матере своје и путем Јеровоама сина Наватова, који наведе на гријех Израиља.
54. И служаше Валу и клањаше му се, и гњевљаше Господа Бога Израиљева са свијем како је чинио отац његов.
Поглавље: 21 | 