Свето писмо Стари завет
Прва књига МојсијеваПоглавље 9. 1. И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: „Рађајте се и множите се и напуните земљу;
2. и све звери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше; све је предано у ваше руке.
3. Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву.
4. Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв.
5. Јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звери искати; из руке самог човека, из руке свакога брата његова искаћу душу човечију.
6. Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек; јер је Бог по свом обличју створио човека.
7. Рађајте се, дакле, и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој.”
8. И рече Бог Ноју и синовима његовим с њим, говорећи:
9. „А ја ево постављам завет свој с вама и с вашим семеном након вас,
10. и са свим животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свега зверја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свим зверјем земаљским.
11. Постављам завет свој с вама, те од сада неће ниједно тело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.”
12. И рече Бог: „Ево знак завета који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века:
13. „Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завета између мене и земље.
14. Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима,
15. и опоменућу се завета свог који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком телу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тело.
16. Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вечнога завета између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је на земљи.”
17. И рече Бог Ноју: „То је знак завета који сам учинио између себе и свакога тела на земљи.”
18. А беху синови Нојеви који изађоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима.
19. То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља.
20. А Ноје поче радити земљу, и посади виноград.
21. И напив се вина опи се, и откри се насред шатора свог.
22. А Хам, отац Хананцима, виде голотињу оца свог, и каза обојици браће своје на пољу.
23. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца свог, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца свог.
24. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син,
25. и рече: „Проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!”
26. И још рече: „Благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга!
27. Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга!”
28. И поживе Ноје после потопа триста и педесет година.
29. А свега поживе Ноје девет стотина и педесет година; и умре.
Поглавље: 8 | Поглавље: 10
