Свето писмо Стари завет
Прва књига МојсијеваПоглавље 8. 1. А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.
2. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
3. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто и педесет дана;
4. те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату.
5. И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првога дана десетог месеца показаше се врхови од брда.
6. А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио;
7. и испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.
8. Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље.
9. А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
10. И почека још седам дана, по опет испусти голубицу из ковчега.
11. И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12. Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
13. Шест стотина прве године века Нојева први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.
14. А другога месеца двадесет седмога дана беше сва земља сува.
15. Тада рече Бог Ноју говорећи:
16. „Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17. све звери што су с тобом од сваког тела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.”
18. И изађе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.
19. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изађоше из ковчега.
20. И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: „Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
22. Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.”
Поглавље: 7 | Поглавље: 9
